Нарација о Титу и титоистичком наслеђу изабрана је наравно као метафора о прошлости, садашњости и проблемима које смо из доба аустроугарског југословенства наследили. То наравно не значи да у титоизму није било сегмената који су несумњиво били у далеко бољем стању него данас. Ауторитарни, па и тоталитарни, поредак је поредак у коме мора да постоји нека скала вредности и неки оквир. Ово што данас имамо комбинација је ауторитаризма и анархије у којој је меркантилизам заправо најважнији вредносни оквир. Све је на продају и све је с ону страну срамоте. Одлична метафора наших живота је Јована Јеремић.
Узмите нпр. урбанизам. Ово што се дешава у Београду данас је систематско убијање града где се као и на Краљевим водама сливају бесконачне количине бетона да би се где било увалио квадрат више, продало, узео новац и побегло на следећи такав „пројекат“. Ни канализациона, ни путна ни било која инфраструктура ни приближно не одговара потребама толиких станова и станара који би требало да живе на истом малом простору. На Тошином бунару, који се буквално затрпава зградуринама, близу ресторана Бела река направљен је монструм од зграде и поред је, у отприлике десет квадрата, стављено нешто што треба да личи на дечји парк за игру.
Какве црне школе, вртићи и други потребни садржаји и објекти… Ако се то пореди са блоковима које је титоистичка држава осмишљавала и правила од шездесетих година по јасним пројектима, са одговарајућим садржајима, концептима живота итд, видеће се колико је овај систем претворен у пљачкашко хаотично отимање пара од људи којима се за то ништа не нуди.
Но чини се да нигде нисмо толико пропали као у систему образовања. И чини се да то нимало није случајно. Де Гол је тврдио да је најважније да народ буде образован па тек онда здрав. Код нас се систем образовања плански уништава од 2000. године.
Кренимо од високог образовања. Постоји општи консензус да је увођење болоњског система студирања са курсевима, снижавањем критеријума и захтева од студената радикално оборило квалитет студирања и ниво знања који студенти добију са факултета. На то су озбиљни људи упозоравали још кад је увођено, али је цео процес приказан као део европских интеграција па је уведен без икаквих проблема. Они су настали одмах након тога и стално се погоршавају, али је апсолутно немогуће замислити да било која релевантна структура, струковно удружење, политичка партија итд. макар затражи укидање Болоње и повратак озбиљног студирања по старом систему.
Студенти данас ретко где полажу усмене испите. Општа дебилизација и снижавање критеријума за оцене иде од основне школе до докторских студија. Но, посебно су угрожени факултети за припрему наставника, као и хуманистика. Филозофски факултет у Београду, који је традиционално најозбиљнији и најзахтевнији факултет хуманистике код нас, већ дуго времена преживљава због тога што велики број тинејџера жели да студира психологију. На свим осталим одељењима за студије се пријављује једва половина потребног броја, а остало се попуњава онима који нису успели да упишу психологију.
Професори који покушавају да одрже критеријум на потребном нивоу излажу се на стуб срама, студенти се жале на њих итд. На стање на државним факултетима наравно утиче и трагедија са такозваним приватним факултетима и универзитетима у Србији. Ретко ће се наћи приватни факултет који има икаквог смисла осим краће или брже продаје дипломе и то зна читава земља. Ту се види у којој мери се све своди на форму и тешку корупцију. Појава оваквих високошколских установа утицала је и на државне факултете да обарају критеријум јер се посебно на правима, економији итд после првих проблема у студирању врло лако се са државног одлети на приватни где се за студирање тражи само добра воља и довољно новца. Тако нам је магистрирао и доскорашњи председник државе и докторирала актуелни гувернер Народне банке коју је срамота да напише где је одбранила своју докторску тезу.
Последица оваквог односа према високом образовању је податак који сам недавно чуо. У једном граду средње величине од око 400 људи запослених у Скупштини општине и органима јавне управе ниједан једини нема државни факултет. Ово је започело за време жутих, а напредњаци су отерали до краја. То значи да на локалном нивоу влада апсолутна некомпетентност, да локална самоуправа не одлучује ни о чему важном нити има стратешке капацитете за то. Као што је познато о парама, запошљавању, квотама за ботовање и ономе што је Газди важно одлучују координатори а не председници општине. А тек кад бисмо погледали образовни, друштвени и социјални профил координатора имали бисмо шта да видимо… Полукриминалци или криминалци, вође навијачких група, полусвет, грађевински „предузимачи“, дилери итд.
Ово је стварна структура моћи која држи локал у покорности и преко које се народ држи у зависности. Има тога и на вишем нивоу, где се спроводи како момци из БС-а кажу политика да лажемо децу да смо за Русију, али некако нам је лепше у Бриселу. То је оно директно спин окружење или Политбиро које држи централне медије и спроводи лажно балансирање између национално-проруске приче и западно-пронатовске. То су Вучко, Ди Џеј Жекс, Лађевић и још неколико људи који су Газди важнији него читава влада. Основа власти јесте масовна психоза људи где се од свега прави ријалити и уништава било какав покушај смислене, рационалне дебате и разговора. Све то нема везе са стварним управљањем државом. Вучић најбоље зна да је цео овај његов башибозук неспособан за било шта конструктивно осим за кревељење, спиновање, плашење итд. Јавном управом, министарствима, агенцијама, јавним предузећима све више и директније владају странци и њихови директни агенти утицаја који долазе из НАЛЕД-а, великих корпорација, међународних финансијских тела итд. То су Брнабе, Малији, Ђедовићке и читава Г17 структура са све Динкићем који из сенке и даље води српску економију и долазак инвеститора.Но иако је образовање далеко испод стања у титоизму, не треба заборавити да је и то наслеђе хаоса моралне, идентитетске и верске деградације српског народа коју је титоизам изградио.
И због тога Domus florum delenda est!
Миша Ђурковић
Извор: Стање Ствари
