Док званични Београд на рате предаје суверенитет над територијом коју ће, према несрећно изреченој изјави Милоша Вучевића, сматрати својом „чак и по цену да на њој Срба више не буде“, демократију у остатку Србије над којим заправо има надлежности даје у бесцење.
Пише: Стефан Славковић
Два пута је Русија прошле недеље надгласавањем спречена да на дневни ред седнице Савета безбедности Уједињених нација уврсти и расправу о 25. годишњици бомбардовања Савезне Републике Југославије. Тамо где је заменик амбасадора Русије у СБ УН Дмитриј Пољански желео да косовску пат-позицију доведе у директну везу с операцијом „Савезничка сила“ – коју у Србији и даље каткад погрешно зову „Милосрдни анђео“ – представници западног дела међународне заједнице су веровали да званична Москва жели да на конто „косовског преседана“ легитимише своју интервенцију у регији Донбаса.
Неуспех руске иницијативе није неочекиван, рекао је шеф српске дипломатије Ивица Дачић. Међутим, када је истих тих дана Дора Бакојанис политичком комитету Парламентарне скупштине Савета Европе дала предлог за пријем Косова у СЕ, његова реакција је била бурнија.
Реч је о „сумраку међународног права“, објаснио је, мрачнијег због чињенице да је Бакојанис сестра Киријакоса Мицотакиса, премијера Грчке, према чијим се геополитичким интересима – пре свега, нерешеном кипарском питању – Србија односила коректно. А коректно би било, сматрају саговорници Радара, и да су српске власти објасниле шта их је толико зачудило, будући да су својим поступцима Приштини практично помогле да се приближи чланству у СЕ, иако Заједница српских општина није ни на видику, а враћање 24 хектара манастиру Високи Дечани је трајало пуних осам година. Уз то, Србија и Косово већ сарађују у раду бројних међународних организација, које, истини за вољу, носе мању политичку и симболичку тежину од СЕ.
„Најзаслужнији за улазак Косова у СЕ је Александар Вучић. То добро зна његов млађи партнер у владајућем блоку Дачић. Усменим прихватањем француско-немачког плана крајем фебруара 2023. године, који практично предвиђа фактичко признање Приштине од стране Београда, као и нашу сагласност за улазак Косова у све међународне институције, председник Србије је отворио врата СЕ за нашу сецесионистичку покрајину. Вучић се за јавност Србије прави да брани Косово, а заправо га у ратама даје Вашингтону и оним чланицама ЕУ које су га признале. Тако у националним уступцима плаћа данак за то што му водећи фактори на Западу омогућавају да почетком 21. века осакаћеном државом у срцу Европе влада као да се ради о афричкој земљи из друге половине 20. столећа, када је тамо била на делу епоха диктатура и пучева“, каже за Радар политички аналитичар Драгомир Анђелковић.
Меркел бира кога и како хвали
Сједињене Америчке Државе су 2008. године, када је Косово прогласило независност, питање нормализације односа Београда и Приштине умногоме препустиле бриселским бирократама, настојећи да у међувремену приволе непоћудне унутар саме ЕУ: Румунију, Словачку, Шпанију, Кипар и домовину Доре Бакојанис, коју је Вучић у обраћању нацији критиковао оштро, чак и за своје стандарде. Берлински процес чији је главни архитекта била бивша немачка канцеларка Ангела Меркел није дао жељене резултате, иако је довео до потписивања Бриселског споразума 2013. године и његове делимичне имплементације. Потпис можда јесте био Дачићев, премијерски, али није Меркел у септембру 2021. случајно рекла да баш „Вучић не даје лажна обећања, већ их храбро спроводи у дело“. Ипак, званични Вашингтон је појачао присуство на терену, и то не само 2019, када је послао бившег специјалног изасланика председника САД за преговоре Београда и Приштине Ричарда Гренела, миљеника Београда, добитника Ордена српске заставе првог реда и одскоро промотера пројекта „Генералштаб“ чији је инвеститор Џаред Кушнер, иначе зет Доналда Трампа.
„Вашингтон је акценат ставио на притискање бројним аферама компромитованог Вучића како би он својим потезима деморалисао државе ЕУ које се противе косовском сепаратизму да то и даље целовито раде. Када се председник Србије, који се лажно представља као патриота, понаша као промотер косовске независности, што би политичари из тих земаља били већи Срби од правих Срба који то збуњено, индиферентно или хипнотисано посматрају? Тако је дошло до заокрета чланица ЕУ које формално нису признале Косово ка фактичком прихватању његове тзв. независности. Однос према чланству Косова у СЕ о томе сведочи“, каже наш саговорник.
Ако су „четири стуба“ спољне политике Србије о којима је својевремено Вучић говорио – САД, ЕУ, Кина и Русија – с почетком рата у Украјини спала на петопарац на којем је ваљало истовремено и плесати и жонглирати, да ли се тај новчић сада окренуо на руб? Нарочито после окршаја у Бањској, или децембарских избора о чијим је нерегуларностима Европски парламент донео резолуцију, а Канцеларија за демократске институције и људска права (ОДИХР) поднела исцрпан извештај. Чини се да није. Јер, није побољшање изборних услова централна тема владајуће коалиције пред локалне и нове београдске изборе виђене за 2. јун – заиста, чудно би било да јесте – већ управо Косово.
Несрећно изречени завет министра одбране и председника СНС-а Милоша Вучевића како „Србија никада неће признати Косово, чак ни по цену да на тој територији не буде Срба“, само је други облик Вучићевих претњи да ће Београд иступити из СЕ. Случајно или не, посланици Покрета социјалиста упутили су председници Народне скупштине Ани Брнабић предлог Резолуције о придруживању БРИКС-у, што је у децембру заговарала Српска радикална странка из које се СНС 2008. издвојио.
Тешки дани, али за кога?
Стало је Европи и Америци да разреше косовско питање, није да није. Уосталом, убацивање француско-немачког плана у преговарачко Поглавље 35 – оно које под тачком „разно“ дефинише однос Београда и Приштине – све време је било предвиђено текстом самог плана. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је крајем октобра у Београду била конкретнија, рекавши да је реч о „дефакто признавању независности Косова“. И, зато, када председник Вучић поводом приближавања Косова СЕ најављује тешке дане, питање је за кога – за Србију или за њене тренутне власти, које ће морати додатно да се помуче како би бираче успеле да убеде да од Косова нису одустале, а да истовремено, рецимо, прећуткују све извеснију реализацију пројекта „Јадар“ којим ће ЕУ смањити ресурсну зависност од Кине.
„Не треба тражити доследност у политици Кремља. Сасвим је могуће да Путин један дан користи случај Косова као легитимацијску основу за инвазију на Украјину или анексију Крима, а да сутрадан ветира било коју резолуцију или одлуку коју би предложиле западне чланице СБ УН по питању Косова. Као што је претходних дана на питање зашто је Русија саботирала дуготрајне заједничке напоре да се настави санкционисање тоталитарног режима Северне Кореје – напоре у којима је и сама учествовала – Путинов гласноговорник Дмитриј Песков одговорио: ’Зато што нам је то у интересу.’ Овде је мање битан однос Русије и Србије од односа Русије и онога што њено руководство сматра колективним Западом“, каже за Радар политиколог Александар Ђокић.
И, док није немогуће да Русија као стална чланица СБ у неком опортуном тренутку одлучи да заборави на право вета којим би Приштина остала без столице у УН, са званичним Пекингом ствари стоје другачије. Помало на трагу Вучевићеве изјаве, кинески званичници давно су упозорили да Косово неће признати као независну државу чак и ако Србија то уради, превасходно због својих нерешених питања с Тибетом и Тајваном. Ипак, Ђокић подсећа да постоје различити облици сарадње с партнерима који не подразумевају њихово званично признање.
„Суштина је да је нереално да би Кина наложила вето у СБ УН на питање које се тиче Косова, а против чега дипломатски не би иступила сама Србија. Одвојена је тема какав би однос Кина имала према Косову и да ли би га у пракси, нарочито економској, третирала као независну државу без формалног отварања тамошње амбасаде. Ако погледамо случај Јужног Судана, што је држава настала отцепљењем од Судана услед вишедеценијског грађанског рата, на шта је напослетку пристао и званични Картум, видећемо да Кина има званичне дипломатске односе с том земљом“, закључује Ђокић. Другим речима, није питање како је Запад Вучићу дозволио процват стабилократије. Неки ће бивши европарламентарци незванично и рећи да је Европи од туђе демократије нажалост важнија општа стабилност. Није питање ни шта се још крило иза руских и кинеских геополитичких утицаја. Простор ширења меке моћи, обавештајна и информациона сарадња, велики инфраструктурни пројекти… листа је подугачка. Право питање је: како су власти успевале да убеде грађане Србије да је Косово њихово, и то док је све више постајало – туђе…
Извор: Радар
