Пише: Мирослав Здравковић
У 1981. години просечна густина насељености у СФРЈ износила је 87,6 становника по квадратном километру.
Код густине насељености већа су одступања у односу на економску развијеност, јер се овде ради о географији и њеним екстремима, од повољних природних услова до неприступачних подручја неповољних за живот људи.
Густину насељености већу од 100 становника по км2 имало је 138 општина, док је преосталих 333 имало мању.
Највећу густину насељености имао је Загреб испред Београда. Изола на трећем месту, Пиран на седмом и Требовље на десетом из Словеније указују на малу површину општина, све три су имале мање од 100 км2. Ту су још Тузла, Ријека, Ниш, Нови Сад и Љубљана међу првих десет општина по густини насељености.
Посматрано по републикама и покрајинама, међу 50 са највећом густином насељености у БиХ се налазило једанаест, у Србији изван покрајина десет, у Словенији девет, на Косову и Метохији осам, у Хрватској седам, у Војводини три и Скопље у Словенији и Тиват у Црној Гори.
Пописи становништва и прорачуни аутора, (Фото: Макроекономија)
На дну листе 50 општина са најнижом густином насељености, све испод 30 становника на км2, налазиле су се Плужине у Црној Гори, Калиновик у БиХ и Шавник у Црној Гори.
Највише општина било је из Хрватске, њих 17, па 14 из БиХ, осам у Србији изван покрајина, шест у Црној Гори, три у Македонији и две у Словенији, док није било општина из Војводине и Косова и Метохије.
Посматрано по етничкој већини по општинама, Срби су били већина у 24, Хрвати у 14, Црногорци у шест, Македонци у три, Словенци у две и Бугари у Босилеграду.
Последња табела приказује податке разврстане не по републикама, већ по народима и народностима где су чинили већину.
Срби су били апсолутна и релативна већина у 176 општина на површини од 100.531 км2. Следе Хрвати са 110 општина, Словенци са 56, Муслимани са 48, Македонци и Албанци били су већина у по 27 општина, Црногорци у 15, Мађари у осам и у по две Бугари и Словенци.
Највећа густина насељености била је у општинама у којима су већина били Албанци, а најмања у две општине са бугарском већином и где су били Црногорци. Између 1971. и 1981. године густина насељености повећана је код свих народа, осим код Бугара и Словака, док је код Мађара незнатно повећана. Албанска демографска експлозија утицала је да се густина повећа са 110,4 на 139,2 становника на км2.
Словенци су били етнички најхомогенији народ у Словенији и њихов удео у укупном становништву, у већинским словеначким општинама, износио је 94,0% у 1971. години и смањен је на 90,5% у 1981. години.
Најмању већину имали су Муслимани и у њиховим општинама са етничком већином удео је био истих 55,6% и у 1971. и у 1981. години. Мађари, Бугари и Словаци учествовали су са мање од 70% у 12 општина у којима су они били већина.
Ван општина у којима су чинили већину највише је било Срба (1.404.151), затим скоро једнако Хрвата (668.393) и Муслимана (610.729) док је најмање било Словенаца (43.823).
Релативно посматрано, у односу на укупан број припадника народа, највећи удео ван већинских општина у 1981. години имали су Мађари (49,4%), затим Црногорци (38,6%) и Муслимани (30,5%), док су најмањи удео имали Словенци (2,5%), Македонци (8,9%) и Албанци (14,3%). Срби, Хрвати и Муслимани су имали велику измешаност са релативним, а не апсолутним, већинама у БиХ, што је имало трагичне последице по припаднике сва три народа након избијања грађанског рата 1992. године.
Извор: Макроекономија
