Пише: Михаило Гајић
Пре педесет година, Фридрих Хајек и Карл Гунар Мирдал освојили су Нобелову награду „за свој пионирски рад у теорији новца и економских флуктуација и за своје продорно анализирање међузависности економских, друштвених и институционалних феномена“. Хајекова Нобелова награда је значајна из мноштва разлога, а вероватно најчуднији, али и најважнији, јесте тај што је он сматрао да она и не треба да постоји.
Две стране једног новчића
Ужасно је забавно то што су Хајек и Мирдал заједно добили Нобелову награду, имајући у виду да су у теоријском смислу њих двојица били далеко један од другог колико је то било могуће а да остану у истој галаксији. Мирдал је веровао у чврсту државну руку у економији, политички је био нахерен лево иако није био социјалиста, и хвалио се како је баш он пре Кејнза открио кејнзијанизам у књизи објављеној у родној му Шведској 1932. (дакле пар година пре Кејнзове Опште теорије запослености, камате и новца). Хајек је, са друге стране, био представник интелектуалне традиције шкотског просветитељства (он је себе представљао као “старог виговца”) у коме је држава само “ноћни чувар” и неопходно зло, а не активни учесник на тржишту или добар регулатор економског живота.
Да ли Нобелова награда за економију уопште треба да постоји?
Веровали или не, али ово је била главна тема Хајекове приступне беседе. Прилично чудно за некога ко је примио овако велику почаст, имајући у виду да би просечан човек пре на мајици налепио натпис: ‘’Добио сам Нобелову награду!’’ Али ово нема везе толико са његовом интелектуалном скромношћу (иако људи који су га познавали јесу тврдили да је Хајек био изузетно скроман), већ је ово потпуно у складу са његовом филозофијом.
Наиме, признање Нобелове награде било ком економисти даје ауру великог ауторитета и непогрешивости – најбољи примери тога су можда Пол Кругман и Џозеф Стиглиц. Они су свако мало грешили, али са ореолом који им је ставио Нобелов комитет све им се праштало, од Кругманових навода из 1990-их да Интернет неће имати никакве утицаје на привреду, до Штиглицеве студије из 2006. да је хипотекарно тржиште у САД у савршеном реду.
Важан разлог за овакав Хајеков приступ лежи у томе што је у низу радова и есеја изградио аргументацију против могућности “интелигентног дизајна” у планирању друштва, како у политици тако и у економији.
Економске флуктуације
Хајекова награда била је повезана са његовим радом на новцу и економским флуктуацијама. Он је део аустријске економске школе (Austrian Business Cycle Theory) и теорија пословног циклуса није Хајеков изум, јер су њене темеље поставили његови претходници попут Карла Менгера, Еугена Бема-Баверка, и наравно Лудвига фон Мизеса.
Хајек је посебно фокусиран на то како се капитална добра трансформишу кроз различите фазе производње. Како капитална добра напредују кроз време према крајњем кориснику, она се суштински мењају. Дакле, када монетарна политика (као што је повећање новчане масе) изазове повећање дугорочних зајмова, ови дугорочни зајмови мењају структуру капиталних добара у друштву.
Међутим, ако ово повећање новца није праћено повећањем штедње потрошача, ови зајмопримци ће се такмичити са потрошачима за производне инпуте, подижући њихове цене и на крају доводећи до системских неуспеха дела ових пројеката.
Хајеков допринос овде је у томе што је истакао како цене, као и каматна стопа, комуницирају важне информације о потрошачким преференцијама. Ако економски експерти одлуче да се мешају у цене, они изобличују овај комуникациони механизам, што може довести до економске кризе тј. рецесије.
Калкулација и знање
Хајеков следећи допринос везан за ову тему је његов најпознатији рад под називом Употреба знања у друштву. У овом раду, Хајек истиче како изненадне промене у ценама указују на стварне промене у релативној оскудици добара. На пример, ако дође до суше у Еквадору, смањење понуде банана ће изазвати њихову вишу цену. Ове више цене ће бити сигнал потрошачима банана да рационализују своју потрошњу – на пример, купе мање банана а можда више јабука.
Ово је управо начин на који желимо да друштво реагује. Ако нешто постане оскудније, има смисла користити га штедљивије. Повећање цена банана изазвано сушом на плантажама у Јужној Америци комуницира повећање оскудице без да крајњи корисник банана треба да зна о метереолошким приликама на другом континенту.
Нобелова награда за економију: За шта су тачно награђени Аџемоглу, Џонсон и Робинсон
Хајек, затим наглашава како нека информација, попут суше на плантажама, може бити лако преносива. Међутим, одређено знање није лако кодификовати и стога је некомуницирајуће. Ово назива тактичко знање.
Ако је неко знање тешко или чак немогуће кодификовати речима, али може се комуницирати путем цена, то указује на велики недостатак централног економског планирања.
Централно економско планирање, по својој природи, захтева да планери стекну знање и донесу одлуке на темељу тог знања. Међутим, централни планери не могу да користе цене јер, по дефиницији, одлучивање према централном плану значи да одлуке о расподели не користе тржишта и стога се цене не појављују.
То ствара непомирљиву контрадикцију. Планерима је неопходно имплицитно знање које цене представљају, али њима доступни алати им то онемогућују јер елиминишу систем цена. Овај аргумент је дубоко повезан са Мизесовим аргументом да економска калкулација није могућа унутар институционалног оквира социјализма, а у ту важну дебату из 1920-их се укључио и млади Хајек.
Хајеков аргумент опет се центрира на скромност. Обични људи на терену имају интимније познавање релевантног знања него било који планер. Ово знање је утеловљено у тржишном систему у ценама. Када укинете тржишта, укидате цене и укидате управо то знање које је потребно за калкулацију.
Пола века касније
Педесет година касније, Хајеков аргумент и даље остаје релевантан, и то не само у Србији. Велики број људи код нас економију посматра као неку посебну раван, која се дешава у вакууму, а не као људску интеркацију заокружену политичким, друштвеним и културним особеностима нашег друштва. Самим тим, тешко да ће до економског процвата доћи тамо где нема и институционалних предуслова попут владавине права, независне јавне управе, слободних медија и демократије.
Други проблем лежи у томе што велики број људи економски раст посматра као директну последицу државне политике. Прате се нивои субвенција, јавних улагања, висина јавног дуга у БДП-у итд. Али како је Хајек говорио, економски раст последица је милион појединачних одлука свих нас. О томе како и колико трошимо, да ли штедимо, где предузетници усмеравају своје напоре откривајући нове начине задовољења наших потреба, а не последица декрета политичара.
Извор: Талас
