Пише: Мирослав Тодоровић
У периоду од 1999. па све до краја 2004. године, преостали Срби на КиМ били су мете албанских екстремиста и терориста. Убијани су и киднаповани у својим кућама, на улици, испред пекара, апотека… Готово да није било дана да неко од Срба који су остали да сачувају своја вековна огњишта не буде убијен, претучен до смрти или отет.
Поред осталих градова широм КиМ у којима су страдали Срби, древни царски град Призрен био је један од највећих мета албанских зликоваца. Само у периоду од јуна 1999. до краја августа исте године, у овом граду убијено је и киднаповано више од 60 српских душа. Примера ради, у селу Дојнице, надомак Призрена, 27. јуна 1999. године, усред дана, убијено је 16 Срба у поодмаклим годинама, само зато што су остали у својим кућама.
Многи Срби спас су потражили у призренској богословији „Кирило и Методије”. Међутим, неки ни по цену живота нису хтели да оду из својих кућа. На то се одлучила и породица Долашевић.
Милорад, глава породице, учитељ у пензији, са својом супругом Добрилом и унукама Даријом и Мајом (23) решио је да остане у свом родном граду. Нажалост, изненада је преминуо 10. јула 1999. године. Сахрањен је на призренском гробљу у присуству свега шесторо Срба (међу којима сам био и ја), јер су у том периоду албански терористи убијали и киднаповали по читавом граду и околини. Ни након смрти супруга, Добрила, учитељица у пензији, није хтела да оде из вољеног града. И поред свакодневних претњи и каменовања куће, чврсто је одлучила да остане на свом огњишту заједно са своје две унуке.
Међутим, у погрому који се у овој покрајини догодио марта 2004. године, ова храбра жена, призренска хероина, доживела је прави линч од руље албанских екстремиста који су рушили, убијали и палили све што је српско. Наочиглед комшија Албанаца, Добрила је претучена до бесвести. Иако је задобила тешке повреде по читавом телу, ни тада није хтела да оде из свог града. Није помогло ни инсистирање остатка њене породице који је уточиште пронашао у Београду, нити молбе осталих пријатеља да напусти град.
Ипак, погоршано здравствено стање због повреда задобијених од албанских зликоваца учинило је своје. Половином 2006. године, у сузама, напустила је свој Призрен, којем се „зарекла” да ће у њему остати до краја живота и да ће бити сахрањена поред свог вољеног Милорада, на призренском гробљу. Жеља јој се није остварила. Двадесет трећег септембра 2010. године окончала је свој живот у Београду. Сахрањена је на београдском гробљу „Орловача”, с Призреном у срцу.
Нажалост, бројни су слични примери међу Србима који су желели да сачувају своја вековна огњишта, упркос претњама и насиљу албанских екстремиста.
Извор: Политика
