Пише: Мирослав Стојановић
Тек после низа неуспешних покушаја постао је лидер странке (од 31. јануара 2022), а у првом покушају би могао да освоји канцеларски трон: Хришћанско-демократска унија (ЦДУ), заједно са својом „посестримом“ из Баварске, Хришћанско-социјалном унијом (ЦСУ) кандидовала је Фридриха Мерца за најважнији политички положај у земљи.
Са добрим, иако не и апсолутним изгледима: унија конзервативаца би могла, судећи по најновијим истраживањима јавног мњења, на превременим парламентарним изборима 26. фебруара да освоји највише гласова. Између 30 и 32 одсто. И што би могло да буде пресудно: дупло више од главних ривала социјалдемократа.
Била би то закаснила сатисфакција човеку који је у непоштедној борби за власт са Ангелом Меркел увек излазио као губитник. Никад, међутим, није бацао копље у трње. И кад је, повремено, напуштао политику, враћајући се у њу из света бизниса као милионер, ништа се није мењало у његовој (пре)наглашеној амбициозности.
Чекајући десетог канцелара
Ако се то догоди, а сви су изгледи да хоће, Мерц би, као десети немачки канцелар, са својих 69 година, у часу ступања на положај шефа владе, био најстарији после Конрада Аденауера. Овоме је то, стицајем послератних околности, пошло за руком са седамдесет и три године.
Ко је, дакле, Фридрих Мерц и шта Немачка и њено европско окружење (недовољно за глобалне аршине) може да очекује чекајући (јубиларно) десетог канцелара?
У венама овог правника и успешног (корпоративног) адвоката, члана многобројних управних одбора важних фирми, једно време председнику надзорног одбора немачког огранка планетарно најбогатијег америчког (међународног) фонда БлекРок, увек је текла политичка крв.
Као припадник демохришћанске младежи, нашао се међу потписницима такозваног „Андског споразума“, наглашено амбициозних јуноша који су се, у походу на освајање политичке моћи, у подножју ове планине, обавезали да ће, један другога, помагати, никако одмагати у личним (политичким) каријерама.
Губитник у „двобојима“ са Меркеловом
Главна препрека Мерцу појавила се, међутим, изван овог (искључиво мушког) круга: у Ангели Меркел. „Историја“ ове две личности, посве различитих профила, не само природних него и политичких (Меркелова је „нагнула“ странку улево, Мерц скреће њено клатно упадљиво удесно) саткана је од мноштва неспоразума.
Онај кључни, бивша канцеларка формулисала је, лаконски, у тек обелодањеним мемоарима: Мерц је по сваку цену хтео власт, ја сам по сваку цену такође хтела власт.
У том двобоју Ангела је била спретнија и успешнија од Фридриха: најпре га је истиснула са (моћне) позиције шефа посланичког клуба у Бундестагу, а потом га, захваљујући (великом) утицају коју је имала у странци, осујетила неколико пута да постане њен лидер.
Освајање канцеларског трона Мерц би доживео и као (макар закаснелу) малу освету Ангели Меркел, чију је политику, и ону страначку и ону државну, непрестано и готово фронтално, критиковао, тражећи раскид са њеном ером.
Склоност политичким „гафовима“
Сада су његови тонови нешто помирљивији. Заоштравање односа са Меркеловом, проценио је, не би било упутно у изборној кампањи: иако поодавно у политичкој пензији, њен утицај, ни у странци ни друштву, није занемарљив.
Ратне секире су закопане. Пало је, макар формално, помирење. Мерц је, на страначкој светковини поводом седамдесетог рођендана Ангеле Меркел, одржао пригодну беседу.
Бивша канцеларка му, дакле, не може више бити сметња и препрека у походу на канцеларски трон. То сада, упозоравају немачки медији, може бити он сам себи. Склон, иначе, „гафовима“, није искључено и да у краткој изборној кампању, неочекивано умањи сопствене шансе.
Баратање (апсурдним) ултиматумима
Иако се на парламентарним изборима гласа за странку (странке) а не, директно и непосредно, за њеног (њиховог) кандидата за канцелара, евентуални „гафови“ кандидата за најважнији политички положај и њихова изричитост у изјашњавању о политички најосетљивијим, „горућим“ питањима и темама, могу утицати на коначан исход и резултат избора.
А незаобилазна тема на фебруарским изборима у Немачкој биће, између осталог, питање рата у Украјини. И још прецизније, у заоштренијој форми: питање (потенцијално глобалног) рата и мира.
А ту је, на тој теми, претендент на канцеларски трон већ усијао политичку атмосферу ратничким покличем. Изјавио је да ће, ако постане председник владе, поставити Русији двадесеточасовни ултиматум: ако сместа не престане с бомбардовањем и разарањем важних инфраструктурних објеката, послаће Кијеву ракете „таурус“ којима се може циљати Москва.
Запаљива тема
Фамозни „тауруси“ су тако већ постали прворазредна, политички запаљива изборна тема коју Олаф Шолц, осокољен страначком одлуком да, из губитничке позиције, крене у трку за поновно освајање канцеларског трона, није могао да заобиђе.
Напротив. Као да је овај Мерцов ратни поклич добродошао малерозном и одлазећем канцелару. Иако је земљу (већ) увукао дубоко у украјинску ратну лаву, и приликом недавне посете обећао Кијеву велику помоћ у новцу и наоружању (тенкови, дронови), Олаф Шолц има намеру да се, у изборној арени, профилише као „канцелар мира“.
Искористио је, у том контексту, један предизборни скуп у Берлину да упозори на (потенцијално) драматичне, фаталне последице Мерцовог „ултиматума“ Русији за саму Немачку.
Небојша Поповић: Пропадање њемачке привреде као симбол геополитичке импотенције Европе
Фридрих Мерц, рекао је Шолц, жели да постави ултиматум Русији, нуклеарној држави. Отворено је у Бундестагу рекао да ће, ако Владимир Путин не уради то што Немачка жели, наредног дана ће немачке крстареће ракете („тауруси“) бити лансиране дубоко унутар руске територије.
Могу само да кажем, наставио је Шолц: опрез! Не сме се играти „руски рулет“ са безбедношћу Немачке. И додао: иако многи на мене врше притисак, нећу испоручити крстареће ракете које могу да стигну до Москве. И уверавам вас: нећу променити (тај) став…
Сам Мерц је, не због Шолцовог упозорења, него, очигледно, суочавања са чињеницом да би играње на „ратну карту“ могло да буде политички проблематично, покушао (накнадно) да свој рески (и апсурдни) ратни поклич „умота у памук“: повлачиће потезе у „европском оквиру“, у сагласју са лидерима других европских земаља.
Тако ће, каже, поступати и око такође политички експлозивног питања уласка Украјине у НАТО . Заклети „атлантиста“, горљиви и беспоговорни подржавалац Украјине у рату с Русијом, сада (наједном) поручује да то неће чинити на своју (немачку) руку…
Извор: РТ.рс
