Пише: Мирољуб Стојановић
Пројекцијом филма Yugo Florida Владимира Тагића и свечаном доделом награда, завршен је 31. фестивал ауторског филма. Ако је у природи фестивалских награда да релативизују вредносни поредак једног фестивала, као што је и овом приликом случај, онда је у природи једног доброг филмског фестивала да га се не памти само по наградама које су иза њега остале. Управо такав пример имамо с 31. FAF-ом. Више од његових награда (апсурдних у немалом броју случајева), овај ће се фестивал памтити по пуним дворанама, изузетној атмосфери, углавном уједначеном и високо квалитетном програму, дивној, оданој, знатижељној и образованој публици. Памтиће се по успелој нивелацији биоскопског филма и суштинског продора филмске естетике у ново. Најзад, или пре свега, по надахнутој вери организатора да, упркос свему, филм иде даље, и да у нашим културним потребама и даље заузима високо место.
У другом делу Фестивала, било је додатних разлога за узбуђења. Неколико филмова култних аутора оправдало је њихов статус, а наметнула су и нова имена, која ће, колико сутра, бити залог филмске естетике будућности. Неколико филмова је поделило публику. Тајни агент бразилског редитеља Клебера Мендосе Фиља изазвао је много пажње, али и подељене реакције. Неуједначен и помало конфузан, Тајни агент је филм који се не прати без напора, нарочито за гледаоца који не познаје политичку климу Бразила из раздобља 1977. године. Реч је о филму који плаћа данак својој политичкој тенденциозности.
Ако већ говоримо о политичком филму, онда свакако висока оцена мора припасти хрватском документарном филму Миротворац Ивана Рамљака. Рамљаков филм говори о судбини Јосипа Реихл-Кира, начелника полицијске управе Осијека који је убијен 1991. године, на почетку хрватско-српског рата. Кир је платио главом то што се свесрдно трудио да смири тензије и избегне сукобе. Иако његове убице никада нису пронађене, и иако је овај случај и даље обавијен велом мистерије, није спорно да Кир није одговарао ни хрватској страни. Рамљаков филм неке хрватске средине отворено одбијају да прикажу. Храбар, бескомпромисан филм, високих професионалних и етичких стандарда.
Овој групи остварења делимично припада једно од пријатнијих изненађења Фестивала, нигеријски филм Сенка мога оца, редитеља Акиноле Дејвиса јуниора. Маестрално режиран, филм говори о два брата који истражују Лагос, током нигеријске изборне кризе 1993. Политички немири су позадина овог филма, који изузетно промишљено и интелигентно, с много финеса, личну судбину (оца) зналачки испреплићу са колективном (нигеријског друштва).
Групу филмова који чине формални искорак у односу на доминантни филмски тренд, предводи у првом реду португалски троипосатни Осмех под оштрицом Педра Пиња, за потписника најбољи филм овог фестивала. Смештен у Гвинеју Бисао, Пињов филм прати инжењера заштите животне средине који долази како би извршио стручну, еколошку процену изградње пута, али се суочава с низом постколонијалних махинација. Увидевши позадину, Сержио се дистанцира од пројекта напуштајући га. По духу, идеологији и опредељењу, Осмех под оштрицом је радикалан антикапиталистички и антиглобалистички филм, знатне режијске инвенције, с очаравајућом локалном музиком. Пињов филм повремено делује као документарни. Толико су јака његова амбијентална упоришта и акцентована су с изванредном функционалношћу. Осмех под оштрицом није чак ни филм једног левичара колико филм једног хуманисте који одбија да учествује у пљачки фингираној као солидаризам.
Формално виртуозан је и колумбијски филм Барио Тристе, који поетизује живот једне групе малолетних делинквената у колумбијском граду Медељину. Штета што овај егзибициони филм, спектакуларне употребе камере из руке, оптерећује додатна, вишеслојна али прилично неодгонетљива симболика. Према очекивању, провокативан, ексцесан и контроверзан филм дошао је од Жулије Дукорно. Редитељка Титана је филмом Алфа можда направила пренатрпан филм, са свим могућим аспектима иритације (дроге, вируси, инцест), али у чисто филмском смислу њене идеје функционишу беспрекорно.
Ветре, причај са мном Стефана Ђорђевића, добитник награде за режију, претаче редитељеву личну емоцију и сећање на мајку у импресивно визуелно ткање. За похвалу је како један суштински породични филм, који су јуначки изнели натуршчици, задобија професионалне филмске стандарде и како његова лиричност, која је објективно могла да буде непремостива препрека, постаје његов квалитет. Ветру се, истина, може приговорити да тежећи фрагментаризацији представља филм стања и да, обједињујући временске планове, губи на ритму, али је у српском филму он ретка и изолована појава. Песник, још један колумбијски филм редитеља Симона Месе Сотоа, добитник фестивалске награде за сценарио, припада оној групи филмова овогодишњег програма који свет виде оптимистичким погледом. Убеимар Риос, изврсни главни глумац филма, слично јунаку филма Срећни Лу, запада из проблема у проблем, али с непорецивом вером у људе и племенитом потребом да им помогне. Као што отац оплемењује животе двојице синова из филма Сенка мога оца, тако лузери из филмова Срећни Лу и Песник, оплемењују чланове своје породице и окружења. То јесте свет бременит проблемима, али још увек свет у којем су суштинске вредности могуће и живот достојан живљења. У овом свету нема ни натрухе нихилизма. А нихилизам је примарно својство у свету Оливера Лакса, редитеља чудесног филма Сират, над којим је он ставио тачку.
Извор: Радар
