Пише: Мирко Даутовић
Примирје које је започето средином јануара Израел није нарочито поштовао, али му је задао смртни ударац када је у ноћи између 17. и 18. марта, усред Рамазана, светог месеца у Исламу, његова авијација опет дејствовала и у једном од најкрвавијих пирова од почетка рата у Гази спржено је више од 400 Палестинаца
Предлог примирја је у сржи исти још од маја прошле године када га је бивши амерички председник, Џозеф Бајден, представио у Белој кући, и то као „израелски предлог, а на Хамасу је да га прихвати.“ Хамас га је прихватио, али га је Израел игнорисао и наставио да убија Палестинце све док новоизабрани амерички председник Доналд Трамп није пожелео да има чиме да се похвали у свом инаугурационом говору 20. јануара. Његов специјални изасланик за Блиски исток Стивен Виткоф је извршио притисак на Израелце какав Бајден није желео или могао, и Тел Авив је попустио. Иако је због тога коалициони партнер премијера Бењамина Нетањахуа, религијско-националистички екстремиста Итамар Бен Гвир, иступио из владе са својом партијом „Ocma Jehudit“ (Јеврејска сила).
Џонатан Кук: Ционизам током Холокауста и издаја јеврејског народа
План примирја је био недоречен и некомплетан. Предвиђене су биле три фазе. У првој фази, која је требало да траје 42 дана, требало је да Хамас да ослободи 33 од 98 талаца. У овој фази, договорено је да Хамас ослобађа само децу, старије од 50 година, жене цивиле, и жене које су служиле војску али не са оружјем. Заузврат, Израел је прихватио да ће допустити да у Газу улази 600 камиона хуманитарне помоћи дневно. Надаље, Израел се обавезао да ће повући своју војску, али не у потпуности, из Појаса Газе, и ослободити за сваког израелског таоца 30 палестинских затвореника из својих затвора, укључујући и 250 њих који су осуђени на доживотне робије. У другој фази примирја је Хамас требало да ослобађа мушке таоце који су у доби служења војске, укључујући и војнике, Израел би ослободио још Палестинаца, и повукао би се у потпуности из појаса Газа. У фази три би Хамас предавао остатке преминулих израелских талаца, Израел преминулих палестинских затвореника, и окончала би се блокада Газе. Након фазе три, почела би реконструкција Газе. У појединостима друге и треће фазе, план је био само скициран. Ти детаљи друге фазе је требало да буду договорени током прве фазе. Уколико до договора око друге фазе не би дошло на време, примирје би се ипак наставило.
Ко је убио Бибасе: Међутим, у стварности, Хамас је ослобађао како је кога стигао. Ослободио је укупно 30 талаца, не 33, и они су били свих доби и полова. Од тих 30, петорица су тајландски пољопривредни радници, чијег се ослобађања у току преговора нико није ни сетио. Додатно, Хамас је предао посмртне остатке осморо талаца, укључујући и браће Кфира и Аријела Бибаса, који су имали само једну, односно четири године, као и остатке њихове мајке Шири. По Хамасу, Бибаси су убијени у ваздушном нападу Израела још у новембру 2023, док Израел тврди да су, судећи по форензичким налазима, деца умрла од пребијања а остаци тако оштећени да изгледа да су погинули у ваздушном нападу. Браћа су била врло упечатљива, са риђом косом, због чега су приликом њихове сахране крајем фебруара зграде широм западног света биле осветљене наранџастом бојом. Израелске власти су све време рата, од 2023. до данас форсирале слике браће и подгревале наду да су живи, иако их је Хамас обавестио о њиховој смрти још 29. новембра 2023. Отац деце, Јарден, је такође био киднапован 7.октобра 2023, али је преживео заточеништво у којем тврди да су га припадници Хамаса злостављали причајући му о смрти његове породице. Ослобођен је 1. фебруара.
Сазнање о смрти браће Бибас и њихове мајке је разјарило израелско јавно мњење и припремило га за нужност рата до краја са „убицама деце“. Њихова смрт ће послужити као оправдање убијања још палестинске деце израелским бомбама које су можда убиле и браћу Бибас.
Хамас је последње таоце ослободио 22.фебруара, а прва фаза примирја се завршавала 1.марта. Амерички изасланик Виткоф је, по Израелу, предложио да се прва фаза продужи за још шест недеља, али Хамас је тражио гаранције да ће се друга фаза, у којој је Израел требало да се у потпуности повуче из Појаса Газе, ипак десити. Сам Виткоф се није огласио о свом предлогу, оно што знамо долази из саопштења Израела који је тражио и да Хамас ослободи половину од још увек живих талаца, а којих је још 59 укупно, без тачног броја живих и мртвих. Пошто је договор о продужењу прве и почетку друге фазе још увек није био постигнут, Израел је повукао своје одобрење да хуманитарна помоћ и храна смеју да улазе у Појас Газе. Већ 2.марта, Газа је била опет под блокадом и бомбама. Израелске снаге су убиле четворо Палестинаца тог дана.
Недељу дана касније, Израел је обуставио снабдевање струјом постројењу за десалинизацију у Гази, једином извору пијаће воде. Три дана касније, још осморо Палестинаца је убијено у израелском бомбардовању. Пет дана касније, Израел је окончао примирје убиством више од 400 Палестинаца у једној ноћи. Од тада до закључења овог текста, још 300 је убијено. Укупно 200 палестинске деце је принето на олтар израелском беснилу. Израел је разорио и Болницу турско-палестинског пријатељства, под изговором да је упориште Хамаса, иако су израелске снаге месецима користиле ту болницу као сопствену базу. Такође, израелска војска је саопштила да је бомбардовала болницу, а на снимцима се јасно види да је она срушена детонацијама изнутра. Са почетком пролећа, Израел је прешао још једну границу – из Газе јављају да је број жртава премашио 50.000 убијених. Подсећамо, ова цифра се односи само на потврђене, идентификоване лешеве. Број мртвих који су затрпани или дезинтегрисани или побијени у израелским егзекуцијама ван Газе је непознат и можда се креће у стотинама хиљада.
Пет Нетањахуових фронтова
И по овом питању се види однос снага у некадашњем западном блоку. Сједињене Америчке Државе, предвођене Доналдом Трампом, творцем идеје о новог изгону Палестинаца, о трансформацији Газе у трамповски Дубаи на Медитерану, су подржале израелско кршење примирја. За то време, европске силе – Велика Британија, Француска – Немачка, беспомоћно цвиле о нужности примирја, пропуштању хуманитарне помоћи, и ослобађању талаца. Њихова саопштења немају никакав, чак више ни трагикомични ефекат. Арапске земље такође немају како да заштите своју палестинску браћу од истребљења.
Но, зашто је израелски премијер решио да врати земљу у рат? Газа је само један од пет фронтова које је отворио. Израел је овог викенда опет почео да бомбардује Либан, без икакве провокације Хезболаха; израелска војска наставља да напредује на југу сиријске територије; војска уништава палестинске градове на Западној обали. За Нетањахуа, Палестинци су небитни по себи. Али су они гориво којим може да задовољи свог коалиционог партнера Бен Гвира, који је, подсетимо, изашао из владе због склапања примирја средином јануара. Бен Гвир страствено жели геноцид Палестинаца и сада када се исти наставио, и он се вратио у кабинет. Нетањахуу су требали посланици Бен Гвирове „Ocme jehudit“ јер се ове недеље у израелском парламенту, Кнесету, гласа о буџету државе за 2025. Без „Ocme “, Нетањахуова влада би пала.
Мекгрегор: Запад лаже о „скорој победи Украјине“ – и ЦИА зна да ће Кијев изгубити
Али то је тек процедурални проблем у поређењу са Нетањахуовим петим фронтом, који је унутрашњи, и због којег су сви остали фронтови покренути. Против Нетањахуа су између 2016. и 2019. покренута три судска процеса под оптужбама за корупцију. Да би урушио процесе, Нетањаху је покренуо реформу судства која би подјармила судску грану власти њему као премијеру. То је изазвало огромне протесте 2023, а Уставни суд је оборио реформу као неуставну почетком 2024. Судски процеси против Нетањахуа су настављени, односно били би настављени да Хамас није напао Израел 7.октобра 2023. Нетањахуу је вођење рата добро дошло као изговор да се не појављује на саслушањима. И коначно, због примирја, саслушање је коначно заказано за 18.март, баш када је израелска авијација убила 400 Палестинаца и опет покренула рат, због чега је премијер морао да изостане. Процес успешно одложен још једанпут.
Али то није све. Једна од обавештајних агенција Израела је Шин Бет, који се, за разлику од Мосада бави унутрашњим претњама по Израел. Као и армији, и Шин Бету падају на терет сви пропусти који су довели до успеха Хамасове операције. Због тога је директор агенције, Рон Бар, покренуо истрагу око околности које су довеле до тога да израелске снаге не буду уз границу са Газом и да не реагују довољно брзо. Бар је заправо желео државну комисију, по угледу на комисију „Агранат“ која је оформљена 1973, да истражи околности под којима је Израел замало поражен од стране египатско-сиријске коалиције у Јомкипурском рату исте те године. Међутим, Нетањаху је одбијао све време и помисао да се таква комисија формира, изговарајући се ратом који продужава сопственим акцијама. Бар је наставио са својом истрагом и дошао је до налаза да је Катар, емират којег Израел све време оптужује за подршку Хамасу, заправо имао утицај на премијера, и то финансијски утицај преко Нетањахуових помоћника у кабинету! Без објављивања детаља, Бар је оптужио Нетањахуа да је био корумпиран од државе коју Нетањаху непрекидно оптужује за подршку Хамасу у извођењу терористичког напада 7.октобра; напада чије околности Нетањаху спречава да буду истражене. Након ових информација, Нетањаху је експресно сменио Бара, називајући га „меким“ у преговорима са Хамасом око ослобађања талаца.
Бар је узвратио да је Нетањаху све време саботирао преговоре, не желећи да успеју. У све се уплео Уставни суд Израела, онај којег је Нетањаху хтео да подјарми, и саопштио да замрзава одлуку о отпуштању шефа Шин Бета док не саслуша петиције невладиних организација које су стале у Барову заштиту. Затим се јавила и генерална тужитељка Израела, Гали Бахарав-Миара, која је такође на Нетањахуовој листи за одстрел. Она је забранила премијеру да, због сукоба интереса, именује потенцијално новог директора агенције. У одбрану институција је опет изашао велики број грађана, 100.000 широм Израела. По анкетама, пола грађана подржава Бара, а трећина Нетањахуа.
Нетањаху се обратио јавности, говорећи како Израелу не прети грађански рат, који нико није ни спомињао пре њега. Он зна зашто не може бити грађанског рата у Израелу. Зато што је већ отворио шест агресорских ратова, а сад спрема и седми, напад на Иран. Нетањахуова стратегија за решавање сопствених афера и останак на власти остаје иста – закопати их испод планина арапских лешева.
Извор: Нови Магазин
