Пише: Мирко Даутовић
„Односи и дипломатија земаља блока несврстаних. До пре десет година, ова тема је занимала само историчаре хладноратовског периода са специјализацијом за Несврстане. Данас, односи земаља Глобалног југа су на првим странама дневне штампе.“ Овим речима је професор Крис Олден, са Лондонске школе економије и политичких наука (ЛСЕ) 7. јуна отворио једнодневну конференцију „Несврстаност и Глобални југ“ коју су организовали институт „Идеас“ ЛСЕ-а и Центар за британске студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Конференција се састојала од четири панела на којима су професори са ЛСЕ-а, ФПН-а, Универзитета у Лидсу, Универзитета у Преторији, лондонске Школе оријенталних и афричких студија (СОАС), Института за савремену историју Србије, и Филозофског факултета у Београду одржали предавања и дискусије о прошлости, садашњости, и будућности односа земаља које су се некада колективно звале „Трећим светом“, а данас „Глобалним југом.“ Посебна пажња је била обраћена на улогу Југославије у покрету Несврстаних.
Први панел је био посвећен дефиницији термина „Глобални југ“ и по којим критеријумима може да се каже да му неке земље припадају, као и томе да ли је он истоветан термину „Трећи свет“, који је смислио француски антрополог Алфред Сови раних 1950-их година. Позивајући се на америчког политиколога Џозефа Наја чија се критика термина „Глобални југ“ заснива на не-хомогености односно на недостатку сличности које би повезивале земље попут Индије, Кине, Бразила, Јужноафричке републике, Авинаш Паливал (СОАС) је изнео и критику недоследности ових земаља које су оформиле блок познат под називом „БРИКС“. Ове земље су несличне по режимима који у њима владају – једнопартијска диктатура, војна хунта, демократије, аутократије, теократије; а недоследне су по свом одношењу према тренутно двема највећим кризама: Украјини и Гази. Благонаклоне или чак савезнички настројене према Москви, земље „Глобалног југа“ имају потпуно различите приступе кад се ради о Израелу. Док га Индија подржава, Јужноафричка република га тужи за геноцид. Саме земље Глобалног југа су понекад међусобно непријатељски настројене. Овоме је најбољи пример пар Индија-Кина које су први пут ратовале око хималајских беспућа 1962, а последњи пут 2022. Иако су обе земље жртве западњачког империјализма, што је Нехру мислио да ће их приближити у ери деколонизације, поуке које су Мао Цедонг и Џу Енлај извукли из борбе против Јапана и Куоминтанга су биле другачије.
„РАЗВИЈЕНЕ И ЗЕМЉЕ У РАЗВОЈУ“: За професора Гарта Лепер са Универзитета у Преторији, два документа дефинишу „Глобални југ“ прошлости: Декларација из Хаване, са самита Несврстаних 1979, у којој је борба против империјализма стављена у центар покрета, а у контексту ослобођења јужне Африке од апартхејда; и Брантов извештај из 1980. Тада већ бивши западнонемачки канцелар Вили Брант је председавао комисијом која је направила извештај о економској подели света и начинима да се она преброди, а из којег су потекли еуфемистички термини „развијене земље“ и „земље у развоју“, које учесници конференције нису користили. Лепер је критиковао и перцепцију теорије светских система, у којој су богате земље дефинисане као центар а сиромашне као периферија којој је додељена улога извора сировина. Уместо такве политичке географије, за коју је држава на географској карти у њеним границама јединица међународних односа, Лепер предлаже да се „Глобални југ“ посматра кроз сочиво „детериторијализоване географије.“
Мирко Даутовић, експерт за међународне односе: Плаши ме хаос који се шири свијетом
Шта би такав, наизглед, оксиморон подразумевао, појаснила је професорка Радмила Накарада са београдског ФПН-а. „Глобални југ“ је израз патње, потреба да се изрази осећање потребе за променом. Постоји у нама интуиција да постоје центри моћи, али не и знање о томе где су они тачно. А људска патња треба да буде мера географије која би тако била човечна а не територијална. „Глобални југ“ није само у селима Нигера, фавелама Сао Паула, рушевинама Газе. Он је и у логорима бескућника Калифорније и Лондона, у бетонским предграђима Париза, у затвореним фабрикама економски опустошених региона бивше радничке класе. Исто тако, „Глобални север“ није само лондонски Мејфер или Монако, него и Улица Притвираџ у Делхију или Замалек у Каиру. Одговарајући Најевој критици термина „Да ли постоји Глобални југ,“ Накарада одговара „Да ли постоји патња?“
ИНТРА-ЈУЖНИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ: Накарада је скренула пажњу на левичарску критику термина „Глобални југ“, а то је да се у критици западњачког империјализма често пренебрегне интра-јужни империјализам какав спроводе било Русија или Кина или, могли бисмо допунити, богате арапске земље попут Уједињених арапских емирата, Саудијске Арабије, Гадафијеве Либије или земље са империјалним амбицијама попут Ирана. На унутрашњем плану, „Глобални југ“ је пројекат националних елита тих земаља, чија амбиција није социјална трансформација Југа у циљу економске еманципације и развоја, него његово уподобљавање не би ли се те индогене елите прикључиле већ постојећој глобалној елити „Глобалног Севера“.
У дискусији која је уследила се поставило питање, шта је била сврха покрета Несврстаних и шта је сада сврха процеса какав је БРИКС. БРИКС је назван процесом, јер, по већини учесника, није реч о организацији нити о чврстом савезу. Заправо се у БРИКС-у могу већ видети кочења и опадање, баш као и у случају претходних покрета „Глобалног југа“ какви су били Несврстани или Г77 или ИБСА (Индија-Бразил-Јужна Африка). По мишљењу Џоане Хои, из лондонског недељника „Економист“, заједнички именитељ и оно што окупља ове земље је огорчење светским поретком чија су правила превазиђена а прерасподела моћи и статуса игнорисана од стране „Глобалног севера“. По њој, спољна политика 2020-их одражава појаву која је сада доминантна у унутрашњој политици свих друштава, а то је идентитетска политика, у чијој сржи је потреба за валидацијом, за тим да се буде признат. Ова потреба је нарочито изражена у државама које себе доживљавају као „цивилизацијске државе“, што је концепт који је формулисао покојни професор ЛСЕ-ја, Кристофер Кокер. То су државе попут Кине и Русије, које стављају у први план своју аутентичност, своју посебност, и на тај начин одбијају универзализам светског поретка какав је стваран после Другог светског рата.
СФРЈ И НЕСВРСТАНИ: У другом панелу конференције фокус је био на пост-колонијалном наслеђу и сарадњи „Глобалног југа“ током Хладног рата. Квеку Ампија, из Гане, и професор на универзитету у Лидсу, у Великој Британији, су анализирали чувену конференцију из Бандунга 1955. и улогу Јапана у економском развоју источне и југоисточне Азије. По Ампији, лидери Несврстаних су се окупили да би причали о развоју, али је политика отела конференцију због мешања САД. Јапан је развио концепт тријаде „развојна помоћ-трговина-инвестиције“ којом је допринео развоју југоисточне Азије, с тим што, за разлику од развојних агенција западних земаља, Јапан никада не нуди развојну помоћ са унапред осмишљеном понудом пројеката за земље „Глобалног југа“. Јапан чека да му се земље обрате за помоћ и кажу му шта им треба.
Немања Радоњић са Института за новију историју Србије, је излагао везе СФРЈ са ослободилачким покретима „Глобалног југа“. Београд је тада гледао на покрет Несврстаних као на интер-цивилизацијски савез. Оснивачки мит СФРЈ је била Народноослободилачка борба, те је Београд видео подршку анти-колонијалним покретима као обавезу и као „активну несврстаност“, јер бити несврстан не значи бити пасиван. Југославија је тако пружала војну обуку јужноафричким борцима против Апартхејда. Они су обучавани у касарнама 72. бригаде у Панчеву, где је њихов вођа Филип Мензини и сахрањен када је преминуо 1986. од леукемије.
Радоњић је цитирао и једног афричког учесника на другој свеафричкој студентској конференцији која се одржала 1962. у Београду. У то време, било да посете земљу западног или источног блока, Африканци би добијали идеологизовану лекцију из Москве или Вашингтона. Али у Београду, његов коментар је био „Ви нисте покушали да нас индоктринирате.“
Та практичност и отвореност је југословенску политику, а и сам покрет Несврстаних, доводила у недоследност и хетерогеност. Неки ослободилачки покрети су подржавани, неки не. Некад је лидер пријатељске несврстане земље био наследни монарх (као „друг Цар“ Хајле Селасије или шах Реза Пахлави), а некада официр који је збацио монархију (Гамал Абдел Насер или Абдул Карим Касим). Неки су били тројански коњи САД а неки СССР-а. Па ипак, сви су били примани с почастима, а Југославија никада није заузимала дискриминаторски или арогантан став.
У практиковану једнакост и добродошлицу социјалистичке Југославије, учесници конференције су могли да се увере у Парку мира. На тури коју је водио организатор конференције, професор Слободан Марковић, професори са свих крајева света су час са дивљењем, час са гнушањем откривали плоче са именима државника који су походили Београд у доба Несврстаних и садили дрвећа. Овај идеолошки пастиш од архитектура и урбанизама је на професоре оставио утисак бизарног али гостопримљивог хаоса са ненаметљивим шармом неопредељености, а понегде и несврстаности.
Извор: Нови Магазин
