Пише: Соња Ћирић
“Одрекао бих се сваког прошлог или будућег признања ако је то услов да се роди дете више. Свако дете је нова нада, нема ли деце, нема ни ње. Надам се земљи где се питају квалификација и знање, а не њихови фалсификати”
У ери заборава, Земља Ромеја нуди сећање које је отпор нестанку. Земља Ромеја припада историјском роману, али, доживљава се као поетски трактат о памћењу, личном и колективном идентитету, и ономе што остаје када прођу векови, идеологије, људи и ратови. Кроз лик духовника Јосифа – заборављеног сведока и чувара рукописног наслеђа – аутор исписује портрет једне запуштене духовне мисије, али и дубоку контемплацију о одузетим правима – право на име, на гроб, на љубав, на историју.
Роман Земља Ромеја написао је професор ембриологије Миодраг Стојковић, човек многих тема. Најпознатији је по истраживању матичних ћелија. Први је у свету клонирао људски ембрион. Био је заменик главног директора Истраживачког центра “Принц Филип” у Валенсији и водио је групу која се бави ћелијским репрограмирањем. Професор је хумане генетике на Медицинском факултету Универзитета у Крагујевцу. Кад га је Крагујевац одбио, у свом родном Лесковцу 2008. године основао је Спебо Медекал, специјалну болницу за лечење стерилитета, где је вантелесном оплодњом рођено 1700 беба. Члан је Европске академије науке, САНУ га је одбила. Био је посланик у Народној скупштини. Аутор је или коаутор око 150 научних радова.
Ово је његов трећи роман, претходе му Црничани и Еутаназија. Њихов издавач је “Вукотић медиа”.
“ВРЕМЕ”: Да ли је Земља Ромеја трагање за изгубљеним коренима?
МИОДРАГ СТОЈКОВИЋ: Јесте. Радња овог, као и првог романа Црничани, дешава се на крајњем југу данашње Републике Северне Македоније, у месту недалеко од гробова мојих предака по мајчиној страни, Ђонића. Као дете, тамо сам проводио распусте, празнике и слушао приче деда Влајка, које су, изгледа, тада предате на чување. Сада, уз помоћ записа, архива, старих књига и новина, имају само другачији облик. Историјске чињенице и догађаји на том подручју су толико драматични, а нама непознати. А корене које слабо познајемо ветар врло брзо однесе.
У роману се провлачи мисао да права историја није само прича о владарима, већ о малим, обичним људима. Зашто мислите да је важно да баш њихове приче поново оживе? Колико вам је било важно да покажете да су највеће битке често личне и унутрашње?
И када велике људе погледамо под микроскопом, схватимо да су мали. Код малих људи је другачије – они нарасту. Њихове вредности, јунаштва, али и проблеми, конфликти, последице и тежина одлука и патње драже су ми, ближе. Патња предака јесте у неку руку и наша, али њихова пожртвованост је увек жеља да она потомству буде блажа, ако треба, и по цену личних губитака. Тако и Владо жртвује себе да спасе синове, тако и Јарни, један од главних јунака романа, губи љубав живота да кроз вихоре балканских ратова спасе дете.
Љубав је у вашем роману јака. Да ли је, уз слободу и потомство, видите као стуб опстанка Балкана?
И то као основни. Проблем је што се на љубав, било ког облика, према вољеној особи, земљи, увек ослањају два стуба: мржња и љубомора (завист). Зато се увек тражимо, чезнемо за оном љубављу која је довољно јака, неуобичајена, којој време не шкоди. Која, напротив, има способност да тихо нарасте до неиздржљивости. Такве љубави се памте и заслужују помен. У роману двоје младих се не пита ког су статуса, порекла или од које крви, већ се препуштају љубави, јединој моћној да победи зло и страх од разлика. Балкан је, по мом мишљењу, управо због свих контраста – језика, религија, ношњи, традиција, шаренила – најлепше место за живот. Али, само када прихватимо да смо више слични него различити и када прихватимо да сви имају право на љубав према особи или земљи. То је, изгледа, осетио и отац Јосиф, у ствари, Италијан Ђузепе Алоати, који за своју мисију прижељкује Кину, али добија задатак да је створи недалеко од Дојрана где се заљубљује у земљу Ромеја, народе, језике и обичаје.
Чини се да вас је посебно потресла слика напуштених гробаља и гробова без имена, најчешће мртворођене и убијене деце. Шта нам говори чињеница да по Балкану постоје небројени гробови без обележја – да ли је то одраз нашег колективног заборава или немоћи да се изборимо са сопственом историјом?
Да, и на Балкану то личи на бег од сопствених дела, а да су такви гробови и одраз постојане оптужбе и осуде, не пер се кривца, већ неспособности да опростимо и суочимо се са личним демонима. Такви гробови су пре понуде за мир него за освету. Ти гробови су захтев да историју не треба ућуткивати, прилагођавати, мењати, у последње време и силовати ради тренутних политичких убеђења. Врло је тужан осећај ићи до гробља преко трња, још је срамнији однос према необележеним гробовима, без обзира чији су. Родитеље моје баке по мајчиној страни, Росе Смоловић, стрељали су Бугари. Место догађаја овог романа је пуно таквих необележених гробова, још више након пробоја Солунског фронта. У близини мајчиног села постоји бугарско гробље које је потпуно зарасло у трње и тишину и нико не жели да га очисти и уреди или разговара о томе. Запањен сам тадашњим, али и садашњим односом главе породице, цркве и државе према мртворођеном или децом умрлом након рођења.
И ваши претходни романи ослањали су се на судбину ваших даљих и ближих предака. Зашто? Да ли су та три романа трилогија о памћењу и коренима?
Њихове приче су засебне, али свака је посвећена страху од заборава и жељи да се захвалим родбинским и неродбинским актерима. Док су Црничани прича о мојим Ђонићима и Смоловићима, о дувану и интересу јаких и искоришћавању слабих, Еутаназија је прича о мом одласку деведесетих, о последицама једне зле идеологије и спремности да се (не)одрекнемо. Земља Ромеја је опис дела Балкана где владају и убијају Турци и башибозуци, где се српски, македонски, бугарски, грчки сељак бори за право на земљу, а отац Јосиф и његова сестра Кристина, из редова лазариста, за мисију која брине и школује сирочад.
У књижевности се бавите наслеђем на нивоу сећања и историје, а у науци – наслеђем на нивоу гена. Да ли та два наслеђа доживљавате као део истог мозаика?
Апсолутно. Мало је познато да гени у великој мери одређују наше поимање политике, власти, религије, избора професије… Да, гени су јако битни, не само за то како изгледамо. Али оно што нас чини комплетним и много значајније утиче на наш карактер и личност јесу искуства и сећања. Само 30 одсто на нас утичу гени – 70 одсто је васпитање, образовање, култура, традиција, искуства, сећања… Ето, колико нас се сећа или још боље зна да је, крајем 19. века, Света столица добила писмо од локалног становништва. У том писму народ истиче: “Црква без народа не може, народ без цркве може. Ако једна црква није добра, наћи ћемо другу”. Такво писмо вапаја упутили су Ватикану тражећи помоћ и пријем у Унију, а да им муслиманска вероисповест, бугарска, српска, грчка и руска цркве нису биле опције спаса. Ово је врло значајно, не само за радњу овог романа, већ и за живот обичног човека, нарочито онда када и православни и католици имају заједничког непријатеља.
Као некадашњи члан комисије за доделу Нобелове награде, разне иностране пројекте и вредновање страних универзитета, имате јединствен увид у то шта се данас вреднује у науци. Како видите равнотежу између научних открића и хуманистичких вредности?
Озбиљна наука се увек ослања на детаљну научну методу, разум, као и перспективу која дефинише напредак, помоћ, рецимо лечење. Значи, треба да буде хумана. И логична. На несрећу, након ковида 19 наука је схваћена као појам нелогичног ограничавања људске слободе. Зато је врло тешко вратити поверење у науку. Граница и равнотежа између озбиљне науке и оне која то никако није у очима оних који се не баве истраживањима је нестала. Такође, и озбиљна наука мора да буде транспарента и објашњива, и да, иако је револуционарна и нова, не изазива подозрење и страх.
Да ли сматрате да вас је чињеница што нисте постали академик ослободила одређених притисака и омогућила да наставите научни рад на свој начин? И да ли бисте пристали на поновљену кандидатуру?
САНУ је једно огромно разочарење. Не зато што нисам постао члан, већ што је у бити установа која се не разликује од шалтера где вам гледају прикупљену документацију. Ако некога познајете, донесете му кафу, документа су у реду, ући ћете преко реда… Тада сам рекао да се нећу кандидовати и то је и даље тако. Чини ми се да једноставно нисмо једно за друго, да се косимо по питању вредновања постигнутог и погодног. Како, иначе, објаснити што су сви кандидати у време моје кандидатуре имали знатно мање услова за упис да постану чланови – и то збирно.
Шта, на основу личног искуства, мислите о односу државе према научницима и истраживачима?
Да цитирам моје јужњаке: “Баба јаде пиперка, дедо свири на шупелка”… Шупељка је народни дувачки инструмент са југа и има отворе са обе стране, али и назив за особу која има празну главу. За науку се одваја јако мало, ако се не варам, нешто више од 30 евра по становнику. Пошто врло често чујемо да смо економски тигар и водимо бољи живот него, рецимо, у Немачкој, да напоменемо да та издвајања тамо износе преко 470 евра по становнику. Није чудо што све већи број младих научника одлази. Бадава сам се родио у земљи коју волим када ми та иста не омогућава да се бавим позивом који волим, тако кажу. Други проблем је да у науку спадају и друштвене, а не само природне науке. Истраживачи који се баве друштвеним наукама имају велике потешкоће са добијањем средстава, док је природним приступ пројектима који доносе више новаца једноставнији. Док сам био у Скупштини, кад год бих питао да се повећа буџет за образовање и науку, одговор тадашњег министра финансија је био: немате шта ви мене да питате. Лаички бих то превео овако: ако имамо 17.000 научника, јефтиније је да асфалтирам пут у три села него да дајем паре за науку, зар не? А тако имам и сигурније гласове.
Да ли сте краткотрајним бављењем политиком, као посланик ДС, схватили да је у Србији тешко нешто променити? Шта мислите о студентским протестима и имате ли веру у њихов успех?
То је било невероватно искуство, нарочито посматрање актера у Скупштини и ван ње. Одмах се види ко је ту и зашто, као и ко ради за послодавца тј. Народ, а ко не. На пример, договорите се са члановима владајућих странака да се нешто промени у корист образовања и науке, а на јавном гласању се то обори јер је тај предлог дошао од опозиције. Све док један човек све зна и одлучује, Скупштина и систем имају улогу тринаестог прасета. Волео бих да могу више да подржим студенте и све оне који се залажу за државу која се не ослања на странку, већ законе. У роману се поставља питање да ли побеђује љубав која се ослања на срце или разум. Моје срце и разум су уз студенте, али тело се јако буни и већ дуже време повлачи границе. Дивим се њиховој истрајности, циљевима и надам се промени. Надам се земљи где се питају квалификација и знање, а не њихови фалсификати. Земљи за останак.
Када све саберете – и неприхватање у САНУ, и неуспех да се покрене центар за матичне ћелије у Крагујевцу, и ваш досадашњи научни пут, да ли бисте опет изабрали Србију као место за рад своје болнице?
Што се тиче науке, од ње сам у Србији потпуно искључен. Подобни су узели и променили мој пројекат Центра за матичне ћелије при медицинском факултету у Крагујевцу. Горак укус је и даље присутан при помену Центра, кроз његов рад смо могли још више да пружимо. Да је то једини разлог, сигурно се не бих вратио. Зато смо супруга и ја, до 2021, поново морали да одемо, овога пута на Харвард. Али оснивање специјалне болнице у Лесковцу је најбољи потез и увек бих исто одлучио. Кад сам био дете, са великим одушевљењем сам читао о нашим људима који су нешто постигли у иностранству, вратили се кући и нешто основали, подигли. Сањао сам да и ја тако нешто урадим. Стварање живота, помоћи паровима да дођу до потомства је много вредније од било чега. Одрекао бих се сваког прошлог или будућег признања ако је то услов да се роди дете више. Свако дете је нова нада, нема ли деце, нема ни ње. А САНУ никада није био сан. Или можда ме, ипак, прихвати Одељење језика и књижевности?!
Извор: Време
