Приредио: Лазар Ружић
Живимо у времену највећих геополитичких промјена у свијету од краја II свјетског рата, с многим даљим посљедицама међу којима су и оне доста непредвидљивог карактера. У таквим условима, нико није острво безбрижне сигурности и будућности, казао је у интервјуу за „Дан“ Миодраг Лекић, бивши дипломата.
Свјетски поредак пролази кроз највеће промјене од завршетка Другог свјетског рата, а њихове посљедице, сматра Миодраг Лекић, неизбјежно ће се одразити и на Европску унију, Западни Балкан и европске интеграције Црне Горе.
- У Црној Гори је главно интересовање усмјерено ка ЕУ, а мања пажња на крупне међународне догађаје. Да ли постоје и које су посљедице великих међународних догађаја на политику ЕУ и динамику нашег чланства у ЕУ?
Неопходно је пажљиво и студиозно пратити међународне догађаје јер они и те како у својим динамикама и исходима утичу и на процесе у нашем региону. Посебно је јак утицај међународних динамика на политику ЕУ, па и на њену будућност – институционалну, геополитичку и стратешку. Све је то затим повезано и с даљом судбином наших досадашњих резултата и даљих аспирација на европском путу. У најкраћем, живимо у времену највећих геополитичких промјена у свијету од краја II свјетског рата, с многим даљим посљедицама међу којима су и оне доста непредвидљивог карактера. У таквим условима, нико није острво безбрижне сигурности и будућности.
- Који су све даљи правци Европске уније?
Једна могућност је да ЕУ из садашњег међународног хаоса изађе снажнија и с eфикаснијим системом функционисања. Тај сценарио нам највише одговара. Бити у геополитичкој гравитацији снажне и демократске уније. Друга, екстремно супротна могућност, јесте распад ЕУ или опстанак неког њеног облика, слабије него што је данас. Такав правац би водио многим ризицима, па и могућој нестабилности на европском континенту. Тенденције да чланице ЕУ и то оне највеће о важним питањима као што су војна и стратешка више договарају у оквиру неформалних коалиција као што су на примјер „Вољни“, а не у оквиру ЕУ, по многим оцјенама, не доприноси слици јачања ЕУ. Мислим да ми морамо показивати приврженост оном првом путу.
- Ратове данас карактеришу нова оружја, трка у наоружању и дуготрајност бројних ратова у свијету… Да ли се назире крај овим кризним ситуацијама?
Не назире се. Све се дешава у времену тоталног краха међународног правила, посебно права – када је однос снага најбитнији чинилац међународних односа. Уочљиво је да су у многим конфликтима јаче тенденције ратних ескалација, него озбиљни преговори о миру. Међутим и оне земље сматране војно моћним доживљавају ратна изненађења, па ратови добијају непредвидљиве динамике, с управо посљедицом дугог ратног трајања. Само један рат, према поузданим процјенама стручњака, би трајао кратко, свега пола сата. Говоримо о Трећем свјетском рату с употребом нуклеарног оружја. Пола сата би било довољно за уништење становника ове планете. Остаје нада да и наведено сазнање може допринијети свијести моћних лидера о драматичности ситуације и опасностима у којима се свијет данас налази.
- Шта би Црна Гора у таквим условима требало да ради, који пут да изабере?
Без сумње, пут опрезности. Оно што углавном и чини. Наиме, Црна Гора треба да нађе мјеру између двије крајности. Прва, да је свјесна своје величине и снаге и тиме не умисли своју већу међународну улогу. Ни самосталну улогу, нити ону као слијепи партнер другима државама. Друга крајност коју треба избјећи јесте тотална незаинтересованост и неразумијевање међународних процеса, дакле главом у пијеску, рачунајући да се тако налази нека завјетрина као трајно рјешење. Геополитичке завјетрине нема у поремећеним временима, а то важи за данас, веома компликован савремени свијет. Политичким реализмом, активним праћењем међународних процеса, познавањем нових геометрија глобалног поретка, залагањем за поштовање међународних правила се најбоље могу остваривати државни интереси и слика озбиљне државе.
- Међу бројним отвореним питањима која проистичу из периода распада Југославије су и она на релацији Гора Гора – Хрватска. Она добијају на актуелности у контексту приступања Црне Горе ЕУ и потезима хрватске стране која, исказује „стратешко стрпљење“. Ваш коментар?
У свим спорним питањима са државама сусједима треба дјеловати дипломатски, правно, културно, притом одлучно. Иако је и до сада у саопштењима хрватске владе примјетан супериоран тон, па и доста непријатан језик уцјена, надам се да термин „стратешко стрпљење“ не представља и пријетећу поруку да би поменуту фазу стрпљења могла замијенити нека фаза стратешког нестрпљења. Хрватска страна има право на иницијативу. И они су у праву што позивају на расплет око отворених питања. „Стратешко трпљење, одуговлачење и нерад“ – како би се могла назвати стратегија црногорске стране, је донекле и иритирајућа, како за контра партнерску страну, тако и за већи дио црногорске јавности.
- Ако је разумљиво да се отворена питања разматрају у контексту поглавља које се односи на спољне односе, како видите одлуку Хрватске да блокира затварање поглавља из области саобраћаја?
Црногорски нерад у дужем периоду је отворио хрватској страни стратешку и тактичку предност, па је њен садашњи притисак у крајњем и легитиман. Посебно у условима када се с црногорске стране и даље углавном симулира рад на овом осјетљивом питању. Чак би се у склоностима обмањивања јавности помињао рад владине комисије. Чињенице говоре да је та комисија у фази организовања прве сједнице и прикупљања документације о Превлаци. Ови подаци су ми саопштени на консултативном састанку 17. јуна, на који ме је позвао државни секретар МВП, уједно предсједник комисије, а на којем су били присутни чланови комисије. То су поражавајући подаци, не толико по саму комисију, иначе доминантно чиновничког карактера, која је можда и планирана као жртвени јарац, већ за оне који на такав начин управљају овим процесом сакривајући се од јавности. Намеће се утисак да све иде ка предаји спорног питања Превлаке Хрватској без озбиљног покушаја заштите интереса Црне Горе. Остаје само дилема да ли се то ради с црногорске стране несвјесно и из незнања или намјерно.
- Да ли се Црна Гора у овом тренутку налази у ситуацији да мора бира између убрзања ЕУ пута и инсистирања на појединим националним интересима или је могуће остварити оба циља?
Наравно да треба тежити остваривању оба циља. Ако ткз. европски пут значи урушавање националних интереса, онда је тај пут доста проблематичан. И треба му израчунати цијену. Стварање ове дилеме из вашег питања је можда и био нечији циљ, како би се ткз. компромисом на нашу штету оправдали мотиви и циљеви друге врсте. Компромиси са обостраним уступцима и као плод обострано озбиљних и валидних аргуменат је сасвим друга и озбиљнија тема.
- Да ли би Влада требало да буде транспарентнија у процесу билатералних консултација?
Морала бити транспарентнија. Хрватска страна је могла своје захтјеве, па и посљедњу јавно саопштење, упутити црногорским властима интерним, дипломатским путем. Она је то урадила јавно из вјероватно више разлога, а један од њих је обавјештење црногорској јавности. Оно што изостаје с наше стране. Посебна је прича и она звучи гротескно, да се с црногорске стране њен нерад и неодговорност прикривају тумачењима да је права и суптилан дипломатија она тајног карактера и да они управо тако и дјелују. У протеклим деценијама разних дисконтинуитета у овој земљи постојао је континуитет симулирања активности око рјешавања Превлаке, у извођењу ДПС плус шест година нове власти. Сада је Хрватска у великој предности и објективно је много теже. По обичају, без одговорности зашто је тако.
Стабилност на Балкану само привидна
- Како видите ситуацију на Балкану, да ли се може говорити о стабилности?
Нема ратних сукоба, па на први поглед ситуација изгледа стабилна. Међутим, она је далеко од тога. Међународни фактори који не одустају од утицаја на Балкану тренутно нису претјерано видљиви. Многи су усмјерили пажњу и интересе на друга међународна подручја и ратне конфликте, док има и оних који су се уморили од компликованог досијеа Балкан, склањајући га у овом тренутку с листе приоритета. С друге стране, на Балкану остају компликована и геополитички не до краја ријешена питања, рецимо БиХ и Косово, која увијек могу да ескалирају у озбиљне кризе. Не охрабрује ни чињеница да се се умјесто отварања нове странице односа сарадње, наставља у неким случајевима с ривалитетима у разним формама. Чак се формирају и свечано потписују нови војни савези. И новоотворена регионална сезона забрана улазака у земљу појединцима из других држава, макар она била типично балканска и понекад трагикомична, јесте симптом стања и поремећаја у региону. Балкан, посебно његов западни дио, упркос привидном миру, ипак више личи на неки замрзнути конфликт него на стабилно и трајно рјешење.
Извор: РТНК/ Дан
