Пише: Миодраг Лекић
Разумљиво је да држава – састављена мноштвом елемента, од свих људи у њој до организованих група и структура различитих политичких и духовних профила – емитује споља различите слике.
Тако је и слика Црне Горе данас врло плурална, показујући више својих лица. Нека лица су, утисак је, под маскама иако није вријеме маскенбала. Напротив вријеме је изоштрених, врло конкретних, па и драматичних јавних проблема. Унутрашњих и међународних.
Притом је прилично демаскирана слика наше државе која показује малу Црну Гору, с једне стране у грчу страственихидентитетских битака, с дуге стране производећи споља доминантну слику земље у дубокој кризи идентитета.
Различите слике државе, конкретно нама сусједне земље Хрватске, смо могли стећи током посјете хрватског предсједника Зорана Милановића Црној Гори. Посебно у компарацији са посјетама двојице хрватских министара, конкретно вањских послова Грлића Радмана и одбране Анушића Црној Гори, прецизније Боки которској.
Не мислимо одмах на разлике у формално-протоколарном дијелу посјета, иако су протокол и форма у дипломатији важни, заправо представљају битан дио суштине.
О различитим личним стиловима нећемо, свако има право на свој, мада трајно остаје она реченица француског писца Буфона – да је човјек стил!
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Посјета предсједника Милановића је била званично и на вријеме најављена одвијајаћи се према протоколарном програму. За посјете или присуство поменутих хрватских министара, рекосмо већ, по правилу у Боки, црногорска јавност би сазнала док оне трају или када се све заврши. Слично је и са њиховим избором саговорника.
Више детаља о тим „посјетама“ ће остати у историјским хроникама, нажалост, врло неславно и за црногорску страну, када су домаћини „јуначки оћутали“ најблаже речено непријатне гафове гостију из друге државе.
Хрватски министар одбране је из Боке которске јавно објавио да хоће да се састане са министром иностраних послова Црне Горе Ивановићем, али неће са својим колегом Краповићем, образлажући да овај други не долази у обзир послије одређених изјава које је дао. Узгред, по мишљењу аутора ових редова, сасвим адекватних изјава.
Тако је црногорски министар одбране постао персона нон грата у својој земљи, што без сумње представља на неки начин апсолутну новину у историји међународних односа и дипломатије.
Треба промијенити колонијални идентитет
Можда ће Милановићеве ријечи помоћи да се већина у Црној Гори пробуди, почне да мисли својом главом, да покуша да мјења колонијални менталитет који је елита гајила и преносила на грађане у претходном периоду. Сасвим супротно црногорској историјској традицији.
Могло је да помогне и идеолошким чуварима атлантских ватри у Црној Гори да схвате да Атлантским океаном тренутно дува хладан вјетар, доносећи захлађење на обје обале. Са неизвјесношћу даљих климатских прилика.
Можда није на нама да поводом другог хрватског министра, оног вањских послова, оцјењујемо карактеристике –стање манира, смисао за културне изјаве и нијансе и сл. које по дефиницији треба да каракитеришу високог дипломатског госта. Али вјероватно имамо право да прилично непријатно уочавамо стил арогантног и аподиктичког подучавања црногорских домаћина на разне теме, чак и давање задатака црногорским институцијама, понекад и с језиком пријетњи.
И онда ваљда врхунац, министар вањских послава зажелио, то и остварио, да се попне се на брод – црногорски пише у државним документима – проглашавајући га с палубе хрватским. Сцена је у исти мах дјеловала суморно и хуморно, у сваком случају недовољно озбиљно.
Све је ово примарно била црногорска, прилично тужна слика, докле је Црна Гора, историјска земља, данас стигла. Била је то одређена слика и о гостима из сусједне земље.
Али видијели смо недавно и једну дугу слику, баш сусједне земље. Битно другачију. Ради се о посјети предсједника Милановића коју сам пратио с римске дистанце.
Никакав уступак предсједник Хрватске није правио Црној Гори, нити је, бар се надам, то неко тражио од њега. Али говорио је у демократском маниру отворено, па и о врућим темама, гдје смо се могли сагласати или не, није нам ни подилазио, али смо могли осјетити тон уважавања, с утиском пријатељског и добронамјерног односа.
Наравно, оно са Његошем се допало многима, мени извјесно. Милановић већ други пут цитира Његоша, сигурно знајући и оне стихове из „Горског вијенца“ у којима наш владар и пјесник помиње „Далматице и храбре Хрвате“. Или Његошева дописивања са Људевитом Гајом и баном Јелачићем. Ако бих сада наставио овај пријатан дио текста могао бих цитирати пријатељско и духовито Његошево обраћење Станку Вразу: „Драги Враже, сваки ми је враг мрзан осим тебе…“
И Милановићев врло аутономан осврт на међународне прилике, када се играју многе игре не без утицаја на наше балканске прилике, био је врло користан.
Говорити о примарности националних интереса који морају бити испред априорних лојалности спољним ауторитетима, и то када се свијет геополитички озбиљно заљуљао, рећи то у Црној Гори која стратешки међународно, утисак је, „сном мртвијем спава“ било је љековито.
Говорити о томе отворено као што то чини Милановић није стварање панике, још мање је умишљена претензија супериорности, већ чин одговорности према битном задацима своје, такође мале државе која, макар у његовој визији, не пристаје да буде слијепи путник и извршилац неког командног центра.
Недавно, приликом међународне конференције у Тивту Милановић се осврнуо и на лако проглашавање од стране хрватске владе три високе црногорске државне и политичке личности за персоне нон грата на територији Хрватске, наводећи да се радило о исхитреној одлуци.
У Црној Гори није било критичког односа према том чину, осим странака поменутих личности. Чак је један од водећих шарлатана на црногорској сцени у Скупштини радосно и свечано најавио нови списак који Хрватска припрема за нове непожељне из Црне Горе – узимајући тако на радост дијела других посланика „муштулук“ црногорском народу. И то је била једна од слика, прилично мучна, данашње Црне Горе.
Предмет овог текста, понављам, јесу различите слике, које су у перцепцији увјек и субјективне. Па можда и ове, овдје описане.
Не мислим да ћемо уз Његоша и културне мостове који су наши великани из прошлости градили и што све заслужује респект – лакше ријешити Превлаку и друга спорна питања имеђу наше двије земље. Нити мислим да ћемо уз помоћ Милановића лакше изборити наше интересе.
Али уз пристојност – да, мислим на пристојност и у политици, и међусобно уважавање, имамо нешто веће шансе за успјех у обостраном интересу.
Извор: Дан
