Не бих се (ни оволико) бавио личношћу посланице Д. Вуксановић, да се сама не намеће као образац политичког екстремизма, који има за циљ и тровање основног духовног и културног ресурса у Црној Гори – кутурног памћења, чојског и витешког етоса којим је стварана Црна Гора.
Негдје прочитах да ми посланица Драгиња Вуксановић (као и неки други, нијесам памтио имена) брутално пријети црногорским судовима, немајући појма ко сам, ни шта то ја пишем, а имајући само неку фикцију у глави, да овдје у Црној Гори треба да будем кажњен, или, можда протјеран?
Не задржавајући се само на овом, и њеним сличним вербалним инцидентима, хоћу, бар укратко, с елементарним интроспективним увидом, да укажем на један ресурс патологије, који се узима, здраво за готово, као основа политичке свијести.
Само узмимо, најлетимичније, екстремне вербалне испаде ове посланице (да су Срби, који су стварали Црну Гору, „посрбице“, да је српска црква у Црној Гори „црква Србије “ да је Црна Гора била окупирана вјековима од Србије, а не, рецимо, од Турске или, Аустрије… Због њене параноичне обузетости Србима у Црној Гори, као неким „реметилачким фактором“) принуђава ме да је мало упутим – на њу саму.
Наиме, ако посланица Д. Вуксановић, мисли да су Срби и Црногорци у Црној Гори два (сасвим) различита народа, онда и сама улази у безизлазан проблем. Ако је, како каже, од мајке Српкиње и оца Црногорца, та два генетска и културна насљеђа сигурно праве тежак унутрашњи неспоразум, што се директно и очито одражава и на њено понашање, које је, не само црногорско, него – ултра црногорско, тј, антисрпко. (Ево, одмах да узмемо као олакшавајућу околност, њен естрадни политички тон и вербалну маштовитост, као потребу за њеном публиком, коју само глупости одушевљавају).
Дакле, просто напросто, њено екстремистичко, ултра црногорско понашање, могло би се најлакше објаснити, гушењем у себи једне генетске линије и културног насљеђа, што обавезно производи деформације личности, сужава свијест, производи нереалну представу о свијету и људима, уз екстремну нетолеранцију и неподношење свега другог и другачијег, посебно оног што је подсјећа на оно што је сама сакрила у себи.
Оваква ситуација је за посматраче само гротеска, а за њу (и оне који се таквим иступима одушевљавају), озбиљна и опасна, јер се узима губитак истине као олакшавајућа околност. Још да додам, оваква ситуација личности, није само гротескна, него је друштвено штетна, кад се она упакује у политички пројект раздвајања једнојезичних и једнокрвних Срба и Црногораца у Црној Гори, што је била интензивна и опсесивна политичка мисао и пракса у послењих двије и по деценије.
Наравно, не бих се (ни оволико) бавио личношћу посланице Д. Вуксановић, да се сама не намеће као образац политичког екстремизма, који има за циљ и тровање основног духовног и културног ресурса у Црној Гори – кутурног памћења, чојског и витешког етоса којим је стварана Црна Гора.
Ако је Г. Вуксановић, метафорички говорећи, сакрила мајку да би истакла оца, многи савремени Црногорци, које ја називам, новоцрногорцима, сличним себезахватима, унизили су, или одрекли се свог оца, ђеда и пранђеда, да би узели за оца идеолошког оца, који прво унизи или уништи цијелу очинску линију, да би тај „нови Црногорац, „неоптерећено“ ушао у нови свијет и нови живот самозаборава, звао се он европски сан или американ дрим.
За овако нешто, нудим и прилог, јавно познат, да је прије неколике године ректор ЦГ Универзитета, кућевић Николић, прекуцао (преименовао, или „реновирао“) ђедов споменик у Озринићима, одузимајући му српске медаље да би он „несметано“ могао бити нови Црногорац без оптерећујућег памћења. Ово преваспитавање предака, било је , у контексту нове политичке мисли и прагматике, партијски врло смислено, иако је, као образац, у реалном животу народа сумрачно и погубно.
Доиста, удар на српску азбуку, није случајан, јер је он смислио удар на здраву памет, на образ, на основну логику, на темељну тајну човјека, културе, духа. Једном ријечју то је – минирање основног смисла, да би се у новој Црној Гори промовисала потпуна деструкција, агресивно скоројевићство, антикултура, самозаборав,екстремно полтронство, користољубива себеиздаја, примитивна отимачина, лоповлук, криминал, баснословна корупција, модерни варваризам, а уништавани основни појмови који су неопходни за живот – разговор, аргументована полемика, његовање вриједности, поштовање себе и својих предака.
Тим појмовима и поимањима неопходно је овладати за почетак, да би се водио разговор, умјесто пријеких судова, које ми наговјештава посланица Драгиња Вуксановић и многи други, безимени…
Све им је јасно, али само Једно -није!!!
Милутин Мићовић
Извор: Етос
