PROTIV-SLOBODA je dogma koja prožima sve ostale. U filozofskim terminima, ona se može svrstati u tip „slobode OD“, za razliku od „slobode ZA“
Od vremena prosvetitelja i enciklopedista, sekularni pogled na svet sve je više prožimao Zapadnu civilizaciju, postojano prodirući u razne aspekte života, počevši od konstituisanja čitavih država i trodelne podele vlasti u njima. Profani su postali zakonodavstvo i sudovi, istraživačko-naučni rad, obrazovne i kulturne institucije, pa čak i porodica, to jest sam brak. Hrišćanske crkve svih denominacija na Zapadu su saterane u rezervate, analogne indijanskim u SAD. Verujući su taj zabran, istina, posećivali i u njemu mogli redovno boraviti, a neverujući su to tolerisali, najčešće potpuno prenebregavajući postojanje tog dela sveta. Ali, svetovno (profano) je potisnulo sveto (sakralno) čak i u mentalitetu većine vernika, jer su i oni bitisali u potpuno sekularnom društvu, prilagođavajući mu se, hteli to ili ne.
No, još u prošlom veku Mirča Elijade je demonstrirao da je Homo, premda retko sapiens, uvek religiosus. On je ukazao na sakralne i obredne matrice koje se nalaze u strukturi mnogih profanih radnji, čak i onih naizgled sasvim trivijalnih i efemernih. I nesvesan toga, čovek je biće rituala, gladan Reda i žedan Smisla. To su, međutim, stvari takvih razmera da potreba za njima kad-tad mora probiti na površinu, postati osvešćena i dobiti konkretan oblik.
Tada ljudi počinju da ulažu voljan i kreativan napor da se sjedine sa nečim što ih prevazilazi, a čemu teže („re“+„ligare“ i znači „ponovo povezati“). Stoga, danas se pokazuje da više ne živimo u post-hrišćanskoj, nego post-sekularnoj eri: nova religija je obznanjena, a njeno radno ime je „vokizam“ (od „biti budan“). Koliko je to ime (ne)srećno teško je reći, jer je još Hristos pozivao na budnost, a nova vera je u svemu drugačija od hrišćanske. Doduše, po svojim karakteristikama, možda se kod vokizma i ne radi o pravoj religiji, koja nastoji da ljude poveže sa nečim višim i apsolutnim, nego pre o kultu, čiji je osnovni cilj da oko neke (proizvoljno) odabrane ideje neraskidivo međusobno poveže svoje pristalice.
Kao i svaki kult, vokizam ima svoje dogme, nepokolebljive tvrdnje koje nije neophodno dokazivati, „istine“ koje ne moraju imati bilo kakvo uporište u stvarnosti. Iz toga, međutim, nikako ne proizlazi da su sve dogme svih autentičnih religija lažne, naprotiv. Jedna religija je jača kada je istinitija, što joj omogućava da uspešnije postoji u realnosti, koju ne osporava (iako je svaka vrednuje na svoj način). Snaga jednog kulta je, naprotiv, tim veća što su njegove dogme lažnije i apsurdnije. Vokizam je upravo takav, a može se definisati kao totalitarno-liberalni apokaliptični kult čije su glavne dogme 1) promena 2) progres 3) propast i 4) „protiv-sloboda“.
PROMENA (transformacija) je dogma čije se prisustvo oseća već i u samoj posvudašnjoj upotrebi prefiksa „trans-„ (transhumanizam, transdženderizam, tranzicija, itd). Ljudi koji slepo veruju da se apsolutno sve neprestano menja, od starta odustaju da bilo šta očuvaju neizmenjenim. Pošto je po vokizmu tako nešto i nemoguće, glavni čovekov zadatak je da prirodu tih promena uzme u svoje ruke i usmeri ih u željenom pravcu. Prvi korak na tom putu je poricanje svih „pred-vokističkih“ datosti i definicija, za kojim sledi ustanovljenje i davanje drugačijih, koje će potom biti konstantno odbacivane i zamenjivane novim, zauvek. Ekstreman primer je osporavanje bioloških razlika između muškog i ženskog, što dovodi do potpuno grotesknih i parodičnih pojava. Ovoj dogmi ne izmiče čak ni prošlost: za vokizam istorija kao fenomen – niz konkretnih događaja i veza među njima – ne postoji, jer je prošla.
Istorija kao nauka u vokističkoj verziji ne treba da istražuje „ono što ne postoji“ (istorijske događaje i veze među njima), nego da bude otvorena struktura u koju se može ubacivati izmaštani sadržaj po želji. Posledica toga je pojava novih nacija sa izmišljenom istorijom i identitetom bez ikakvog realnog sadržaja. Pošto su nacije u značajnoj meri povezane sa jezicima, nema prepreke da se proglase novi, čak i kada su potpuno isti sa već postojećim. A što se tiče tih postojećih, iako se jedan jezik sam po sebi organski menja kroz vreme, i ovde je neophodno preuzeti punu kontrolu nad procesom: gramatika i leksika se kasape i sakate, a rečima se menjaju upotreba i smisao (sve do potpune suprotnosti prethodnog značenja).
PROGRES (napredak, kretanje napred) u vokizmu uvek ima pozitivnu konotaciju (iako se u praksi može napredovati i ka ambisu) i tesno je povezan sa pojmom rasta (do te mere da se reč upotrebljava i kada nešto opada i nazaduje, pa se kaže „negativni rast“). Ljudski zadatak je da taj progres ne bude ničim ugrožen niti usporen i da se on u potpunosti kontroliše, te se stoga svuda barata sa sintagmama poput „studije izvodljivosti“, „održivi razvoj“, „ljudski resursi“. Ako je sam čovek u pitanju, progres se tada naziva evolucijom, koja takođe ima apriori pozitivan predznak (sama po sebi, reč „evolucija“ znači „razvoj“, a poznato je da se stvari mogu i veoma loše razvijati). E, naročito tu se dogma suočava sa velikim problemom i sa svojim najvećim strahom: slučajem. Pošto su po evoluciji i život i čovek nastali slučajno (iako je naučno nemoguće dokazati postojanje slučaja), oni slučajno mogu i nestati, ako se stvari prepuste spontanom razvoju događaja. Čovek stoga mora da „otme“ od prirode svoju evoluciju, uzme je u svoje ruke, usmeri je gde treba i vodi je sa jasnom namerom prema određenom cilju.
Nije teško pogoditi koji je: pošto je glavna ljudska „ugrađena“ mana smrtnost, cilj usmerene evolucije je besmrtnost, pa odatle doktrina transhumanizma (može se dodati da je po vokistima čovek po definiciji bolesno stvorenje, pa ga valja prevazići). Da li bi takva bića sebe i dalje zvala ljudima ili ne, samo je tehničko pitanje. No, da pristalice kulta i pre kontrolisanog preobražaja sebe već smatraju „nadljudima u pokušaju“, svedoči njihova mržnja prema čovečijem životu, manifestovana kroz podsticanje abortusa u devetom mesecu trudnoće, kao i eutanazije. Da bi „oni“ živeli zauvek, ljudi moraju umreti, što pre.
PROPAST (katastrofa) se kao dogma manifestuje kroz dva pokreta. Prvi potiče „spontano iz baze“ (to jest, tako se predstavlja, iako se finansira i usmerava sa vrha) i može se nazvati ekološkim alarmizmom, koji prati odgovarajući ekstremni aktivizam, pa i eko-terorizam. Drugi potiče „sa vrha“ (prikazujući sebe kao odgovor vlasti na zahtev baze) i nosi naziv Zelena agenda. Oba imaju izuzetno izražen katastrofični i apokaliptični karakter. Reč „katastrofa“ znači „sunovrat“ i tu je sve jasno. Apokalipsa je, strogo uzevši, neutralna reč u značenju „otkrovenja“ (od „apo-kaliptein“). Za hrišćane je Apokalipsa bila pozitivna (i ostala: „Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka“ iz Simbola vere), jer je označavala dolazak Carstva nebeskog i kraj palog sveta. Ne palog iz ugla Rimljana-pagana, koji su upravo (i) zbog vere u smak sveta (i prizivanja istog) hrišćane bacali lavovima. Dogma vokista je slična paganskoj: svet, Zemlja i priroda sami po sebi nemaju kraj (sem usled nekog nesrećnog kosmičkog slučaja – opet taj slučaj!), pa se čak snimaju i emituju skupe serije posvećene životu na našoj planeti za jedan, deset ili sto miliona godina (na primer „The Future is Wild“). No, u tim serijama nema čoveka, on je izumro (na sreću!), pa je evolucija mogla da prione na build back better. Dogma o propasti fokusirana je, dakle, na čoveka kao na jedinu pretnju opstanku života na planeti.
Pozivanje na odgovorno ponašanje bilo bi sasvim u redu, kada bi vokizam tu stao, ali on megalomanski proklamuje borbu protiv klimatskih promena kao takvih, što je apsurd ravan nastojanju na ljudskoj besmrtnosti. Konkretni ciljevi su svi u znaku eliminacije (a ne kreacije): odstraniti emisiju azota (ukinuti veštačka đubriva i stočarski fond jer krave previše ispuštaju gasove i podriguju), maksimalno smanjiti emisiju ugljen-dioksida (šta bi o tome rekle biljke, ne zna se, ali one ćute, pa tim bolje), izbaciti upotrebu fosilnih goriva i zameniti „zelenom“ energijom. Kao „nove“ izvore, dogma o propasti propisuje vetar i Sunce (koji su, istina, korišćeni još u paleolitu), gigantske vetrenjače i solarne panele (koji, uzgred, ne mogu biti napravljeni niti funkcionisati bez fosilnih goriva).
PROTIV-SLOBODA je dogma koja prožima sve ostale. U filozofskim terminima, ona se može svrstati u tip „slobode OD“, za razliku od „slobode ZA“. Njena priroda je takva jer, pre svega, odbacuje sve što je do sada bilo i smrtni je neprijatelj svake tradicije (tradicija označava predanje narednom pokolenju nečeg što se smatralo vrednim). Vokistička sloboda je usled toga uvek određena predmetom koji osporava, pa time i stalno ograničena, zapravo – neslobodna. A neslobodna je i zato što ova dogma sve pripadnike kulta primorava da stalno obožavaju, ispoljavaju, propovedaju i nameću Slobodu. To ne čudi, jer su po definiciji sve pristalice jednog kulta uvek i samo robovi.
Izvor: Stanje stvari, Fejsbuk/Duhovna hajdučija
