Kako je žena s muškim polnim organom postala simbol našeg doba – civilizacijske kaljuge u kojoj smo se našli u periodu kali yuge
Svaki pojedinac, osim svojih dominantnih polnih odlika, poseduje i latentne karakteristike drugog pola. Evidentne i u fizičkom izgledu, ove karakteristike su izražene i u njegovom duševnom biću, animusom u ženskoj, a animom u muškoj psihi. Iako osenčena drugopolnošću, dominantna prirodna polna datost određivala je rodnu pripadnost i lični identitet pojedinca koji je shodno tome dobijao svoju društvenu i profesionalnu ulogu. U dugotrajućem patrijarhalnom sistemu, dominacija muškog principa predstavljana je falusom kao ključnim simbolom plodnosti i princip stvaranja. Izražen kao simbolička, svesna ili nesvesna predstava penisa, falus je bio predmet obožavanja i imao poseban značaj u obredima arhaičnih zajednica i tradicionalnih društava. Dominacija muškog pretpostavljala je marginalizaciju ženskog principa, što je imalo za posledicu i društvenu potčinjenost žena. Iz tog vekovnog položaja, one su tek u moderno doba mogle da slobodno iskažu svoju težnju za ravnopravnošću.
Predmet kritike i željeni cilj
U nastojanju da žene ostvare potrebnu društvenu ravnopravnost, ideologizovani feminizam je započeo borbu protiv muškog pola i suprotstavljanje muškarcima. U tom nastojanju za polnom i rodnom ravnopravnošću žena i oslobađanjem od patrijarhalnog obrasca ponašanja, agresivni feminizam je postao i ekstremno nasilna ideologija u kojoj falus nije bio samo predmet kritike simbola patrijarhalne moći već i pritajeni željeni cilj. Tako je i feministkinja Kejt Milet, predvodeći hajku na Lorensov roman „Ljubavnik ledi Četerli“, deset godina nakon oslobađajuće presude ovog dela cenzurisanog zbog erotike 1960, optuživala pisca za mizoginiju, govor mržnje prema ženama i obožavanje falusa, a kao dokaz navela odlomke iz romana u kojem junakinja izražava idolatriju muškog polnog organa.
Međutim, doživljavajući muškarce kao agresore i rivale, žene su se poistovećivale s njima i umesto da izvrše demontiranje patrijarhalnog obrasca, one su ga svojom ulogom u njemu samo obnovile. Boreći se da bi uspele u patrijarhalnom svetu, one umesto svoje anime koristi svoju drugopolnost oličenu u muškom animusu, tako da u vreme uspona feminizma dolazi i do promene u dotadašnjem identitetu žene. Sagledavajući ishod tog procesa u SAD 1920-ih godina, Nikola Tesla je zapazio da je žena, kao biće koje je zbog njene nežnosti i delikatnih odlika njenog uma i duše do tada obožavao, gotovo nestala i da je na njeno mesto došla žena koja teži da ostvari svoj najveći životni uspeh poistovećivanjem s muškarcem u oblačenju, načinu govora, postupcima, bavljenju sportom i u svim drugim oblastima.
Nagoveštaj propasti
Postajući jača od muškaraca i fizički i mentalno, ona koristi tu svoju moć da uzurpira njegove dotadašnje profesionalne i društvene pozicije i da se takmiči sa njim u biznis svetu, što je pokazatelj narušavanja dotadašnjeg civilizacijskog poretka i nagoveštaj njegove propasti. U ovim Teslinim rečima nalaze se i razlozi zbog kojih je odlučio da ostane neženja, a njegova tačna zapažanja smera civilizacijskog procesa pokazaće svoj ishod u narednom, 21. veku.
Zasnovan na egoizmu, snazi i beskrupuloznosti, muški patrijarhalni obrazac je najviše i vrednovao pojedince koji prema tim kriterijumima ostvaruje svoj uspeh. Onaj koji bi nastojao da se potvrdi na drugačiji način, osećajnošću, obzirnošću, poštovanjem drugih, bio je ismejavan i marginalizovan i sa žigom poraženog tumarao na društvenoj marini, a zbog svoje neuspešnosti dobijao je prekor žene da je mlakonja, slabić i nesposobnjaković. U težnji da bude uspešna u tom patrijarhalnom svetu, žena, shodno karakteristikama muškog patrijarhalnog obrasca, aktivira odlike svoje drugopolnosti da bi je njen animus odveo do željenog uspeha. Takvim njenim potvrđivanjem, muškarac ne samo da gubi ulogu njenog zaštitnika već postaje i njen rival. Ona se sukobljava sa njim jer njen aktivirani drugopolni animus postaje suparnik muškom manifestnom polnom identitetu. U tom sukobu animusa, žena je u prednosti jer svoju animu stavlja u funkciju svog animusa.
Trijumf njenog animusa
U komunikaciji s njom, muškarac je dezorijentisan, u defanzivi i bez motiva za pravom i svrsishodnom aktivnošću luta i tumara životnom marginom. Ona više nije ta koja bi trebalo da bude osvojena već ona koja, koristeći upravo muška sredstva, teži da osvoji, a njena želja ne pobuđuje želju u drugom nego nameće ostvarenje svoje želje. Ukoliko joj se uputi kritička primedba na neprimereno ponašanje i zanemarivanje prednosti svoje generičke ženske suštine, oličene u njenoj animi, spremno i arogantno odgovara muškim stereotipnim nipodaštavanjem. Trijumf njenog animusa i njegovog isturenog dela oličenog u muškom polnom organu, simbolisan je falusom kao znakom njenog samopotvrđivanja. Usvajajući patrijarhalni obrazac da bi se potvrdila, ona se odrekla moći svojih generičkih odlika i postala bliska pripadnicima „jačeg pola“. Nije, dakle, reč o nekom biološkom preobražaju već o posledicama delovanja kulture, obrazovanja i vaspitanja.
Bikini za njega
Socijalno uslovljeno redukovanje identitetskog potencijala kada se umesto svog dominantnog generičkog određenja, svoje anime, afirmiše svoj drugopolni animus, iskazuje se kao nesvesni obrazac ponašanja i tu strategiju primenjuje i u emocionalnim odnosima. Težnju da dominira svojim animusom ostvaruje sužavanjem životnog i duhovnog prostora u kojem fikcijsko ostvaruje, a faktičko fikcionalizuje pretvarajući ga u argument za svoj negativan stav prema drugome. U toj relativizaciji, arbitrarno uspostavlja granice realnosti i određuje šta je stvarno, a šta fiktivno, da bi na osnovu toga istakla svoja prava na legitimizaciju i odbranu svog spornog ponašanja u kojem nalazi zadovoljstvo.
Od takvih žena muškarci instinktivno beže, a one ostajući same i upućene na sebe, potrebu za partnerskim odnosom zadovoljavaju izborom osobe istog pola. Dok je u žargonu donedavno bilo uvredljivo muškarca nazvati ženom, danas je postalo atraktivno biti žena. U cilju potvrđivanja svog opstanka, kada pojedinci posežu za elementima svoje drugopolnosti znatno je veći broj muškaraca koji hoće da budu žene, dok su u manjini su pripadnice „slabijeg“ pola koje bi htele da budu muškarci. Maskirani u žene, muškarci kao travestiti ostvarivali su svoje ciljeve, a promenom svog rodnog i polnog identiteta, postajali su žene. U Holandiji je upravo ove, 2023. godine, muškarac kao žena pobedio na takmičenju za mis, obučeni u ženske kupaće kostime muškarci reklamiraju bikinije, a pripadnici transrodne populacije već imaju svoje modne revije.
Majka muškarac
Iako je brojnost ove populacije od nekoliko procenata zanemarljiva u odnosu na celokupno stanovništvo, njihova manifestna i agresivna prisutnost u javnom prostoru, medijima i kulturi stvara iluziju da ih je znatno više. Utoliko su problematični njihovi stavovi o normalnom i nenormalnom koje nastoje da nametnu kao novi standard u kulturi, društvu i edukaciji mladih. Težnja muškaraca da budu žene iskazivala se u dopuštenoj travestitskoj teatralizaciji te nastranosti, ali se ta nenormalnost nije kulturom i ideologijom nametala kao normalnost. Izgleda nadrealno da se zbog zanemarljivog broja transrodnih osoba i njihovih veza, kao i istopolnih „brakova“, menjaju tradicionalni nazivi srodničkih odnosa i da umesto majke i oca budu roditelj 1 i roditelj 2, u skladu s novom nenormalnošću da otac može biti žena, a majka muškarac, koji doji bebu.
Tokom čitavog procesa prikrivene težnje za dominacijom i zauzimanjem mesta u društvu koje su imali muškarci, agilne žene su ispoljavale i svoje nestrpljenje i u nervozi dopuštale sebi da i u ogoljenom vidu iskažu nesvesne namere. Za razliku od muškaraca koji su u verbalnoj agresiji koristili psovke i opscene reči, žene su se tradicionalno služile prvenstveno kletvama. Slobodniji u psovanju i upotrebi uvredljivih i opscenih izraza, muškarci izražavaju svoj ignorantski i nipodaštavajući odnos prema drugome karakterističnim rečima o bolu svog polnog organa. Poput svakog bola vezanog za neki deo njihovog tela, i bol njihovog penisa treba da bude neprijatan i izazove brigu. Međutim, u ovom ironičnom kontekstu, skarednim rečima o tom svom bolu izražava se nebriga, ignorisanje i bezosećajnost za drugog, njegove probleme i patnju.
Fantomski bol
Preuzimajući muške obrasce verbalnih poštapalica, žene koriste ne samo muške psovke već su i formulom da ih boli muški polni organ iskazivale svoj odnos prema drugima. Iskazujući svoje subjektivno osećanje ili ironičan stav, one su korišćenjem ovog muškog izraza manifestovale pretenziju na poziciju i moć u patrijarhalnom društvu. Njihovu težnju za ostvarenjem muške dominacije i potvrđivanjem svog ega, izražava fantazmatsko preovladavanje psihološke drugopolnosti njihovog animusa. Vulgarnim rečima, kada svoju ignoraciju i nebrigu za nekoga ili nešto kazuju verbalnom formulom „boli me falus“, koja postaje i njihova govorna poštapalica, one to i nesvesno i saopštavaju. U težnji da ostvare svoj cilj i prolazno zadovoljstvo, preovladava ta bezosećajnost kao bol nepostojećeg muškog polnog organa. Samomaskulinizacija žena izražena je prihvaćenim stereotipom o testisima kao oličenju hrabrosti, kada ona, koja se diči svojom odvažnošću, kaže za sebe da ima testise.
Iako izgubi neki deo svoga tela, čovek oseća bol u njemu. Taj fantomski bol koji se oseća je realan, jer je njegov uzrok u pamćenju tog dela tela. Premda amputirani deo nije više u sastavu tela, mozak ga nije zaboravio. Budući da i sugestivni fantazmi, kao nesvesni izrazi nagonske želje, ostaju memorisani, aktualizacija prvobitnog fantazma o falusnoj majci, u sklopu predstave o ženi kao kastriranom muškarcu, činilac je i savremene predstave kojom žene izražavaju svoj falusni bol.
Latentni identitet
Ističući preovladavanje svog animusa kao svoje drugopolnosti, one naglašavaju njegovu važnost u fantazmatskoj predstavi falusa kada u vulgarnom izrazu kažu da ih boli. Relativizacijom pripadnosti rodu i mogućnosti promene seksualnog identiteta, došlo je do bitne promene i odnosa između muškaraca i žena. Od nekadašnjeg ženskog fantazma o svom falusnom bolu, ironijske reči o bolu svog polnog organa današnjih transrodnih osoba, muškaraca koji su postali žene, imaju svoju realnu osnovu.
Iako je od davnina bilo primera neusklađenosti fizičke forme i psihološkog sadržaja pojedinca, rođene u neodgovarajućem telu treba razumeti u kontekstu njihove potrebe za transrodnim usklađivanjem i formiranjem novog identiteta. Međutim, pod uticajem propagande zasnovane na transdžender ideologiji nikad kao danas ljudi nisu tako masovno bežali od svog prirodnog polnog određenja, datog njihovim genitalijama, i opredeljenjem za transrodnost nastojali da ostvare svoj latentni identitet.
Pod geslom političke korektnosti da se niko ne sme osećati uvređenim, ugroženim i povređenim traženjem da bude ono što oseća, smatra i veruje da nije, današnje doba je u znaku potpune relativizacije prirodne polne datosti i mogućnosti da svaki pojedinac izabere svoj rodni i seksualni identitet.
Tamna strana preobražaja
Individualna težnja za promenom pola, da muškarac bude žena, a žena muškarac, ima svoje dublje korene u privremenoj potrebi za maskiranjem. Umesto da potvrdi svoju prirodnu datost, kreće u avanturu bekstva iz svog tela. Međutim, proces promene roda i pola praćen je neizvesnostima koje otkrivaju i drugu, tamnu stranu tog preobražaja. Brojni primeri ukazuju da transrodne osobe koji su postali žene, a zadržali muški polni organ, manifestuju svoj novi identitet pokazivanjem svog penisa u javnom prostoru. Pišući „o onome što ne sme da se kaže“, kako glasi podnaslov njegove knjige „Manifest jeretika“, Brendan O`Nil iznosi primere sveprisutnosti „njenog penisa“. Od onih koje su u javnosti pokazivale svoj penis, zanimljiv je slučaj žene iz Midlzboroa koja je masturbirala na prozoru svog stana.
Od ovog slučaja koji je završen sudskom osuđujućom presudom zbog uznemiravanja javnosti, čini se da je zanimljiviji slučaj jednog transrodnog francuskog para. Naime, kada je ovaj par transrodnih osoba 19. februara 2023. dobio dete, onda je postao nerešiv administrativni problem da se u prijavi novorođenog kao osoba koja ga je rodila upiše onaj koji je svojim opredeljenjem i izgledom postao muškarac, pa time i njegov otac, a da je stvarni otac, izborom da bude žena, trebalo da bude detetova majka.
Dug proces dokazivanja
Iako se u svetu već događalo da se transrodni muškarac porodi, ovo je prvi slučaj tog tipa u Francuskoj da su Mateo, rođen kao žena, i njegova partnerka Viktoar, rođena kao muškarac, rodili bebu, dečaka Avu.
Promenivši svoj rod i registrujući se administrativno, on kao žena, a ona kao muškarac, želeli su da postanu roditelji. Da bi to postigli bili su spremni na najveće žrtve. Budući da su do tada samo promenili rod, a ne i pol, prekinuli su hormonalne tretmane i odustali od hirurških zahvata kako bi prirodnim putem začeli dete. Kada su, shodno zakonskoj obavezi, hteli da svoje novorođenče i administrativno prijave u opštini kao njegovi roditelji, pokazalo se da zakon još uvek nije regulisao status transrodnih roditelja. Budući da je u administrativnim dokumentima, odnosno porodičnoj knjižici, i shodno svojoj prirodnoj i polnoj ulozi u rođenju deteta, Mateo upisan kao majka a Viktoar kao otac, pred svakim članom ovog para sada je dug proces dokazivanja i potvrđivanja sebe kao roditelja u novom transrodnom ključu: Matea, koji je postao muškarac, kao oca, a Viktoar, opredeljene da bude žena, kao majke.
Mitski hermafroditi
Proces promene pola i roda doveden je do apsurda na primeru da je tata, rođen kao žena, rodio bebu koju je začeo u odnosu sa svojom partnerkom, rođenom kao muškarac. Sagledana u kontekstu novih hermafrodita, ova pojava ima svoje dublje korene vezane za nastojanje za relativizacijom i poništavanjem polnih razlika. Povremene težnje da se ponište te razlike došle su do izražaja u uniseks modi, frizuri, ponašanju i umetničkom stvaralaštvu koje tematizuje mitske hermafrodite. Potisnute praktičnim pantalonama, suknje, haljine i kombinezoni su danas demodirani u svakodnevnoj ženskoj odeći.
Doba preispitivanja ličnog polnog identiteta i lakog prelaska u drugi rod, odraženo je i u radovima savremenih umetnika.
Skulpturu „A život je tamo“, koja predstavlja ženu sa muškim polnim organom, kreirala je 2017. holandska umetnica Femi Oten. Postavljeno u Hagu, delo u bronzi visine tri metra, inspirisano je idejom spajanja muškog i ženskog, kao simbola pomirenja suprotnosti.
U okviru istovetne inspiracije, ali s drugog, suprotnog stanovišta, Aske Jonatan Kreilgard je skulpturom „Agape“ prikazao muškarca sa ženskim atributima koji u naručju doji dete. Bilo da je reč o ženi kao muškarcu ili muškarcu kao ženi, spoj njihovih atributa u okviru jedinstvenog tela, svojevrstan je spomenik današnjem dobu.
Košmarna stvarnost
Sjedinjeni u jedno telo, venčani umetničkom imaginacijom, oličavaju mitsko prajedinstvo pre njegove polne diferencijacije. Težnja da se u jednom telu spoji a time i ukine evolucioni razvoj ljudske istorije, u umetničkoj viziji dobija i negativno utopijsku dimenziju. Združeni u jednotelesnom, poništavaju duhovne razlike kao pretpostavku životnog postojanja.
Od psihološke drugopolnosti animusa, preko simbolične predstave falusa do konkretnog penisa transrodnih osoba, ostvaren je nesvesni fantazam žene za dobijanjem muškog polnog organa. Međutim, upravo to ostvarenje najintimnijeg sna dovelo je do buđenja u košmarnoj realnosti u kojoj se brišu razlike između polova. Taj košmar uvećava i težnja da deca u najranijem dobu polno ostaju identitetski neodređena, potiskivanjem njihove svesti o tome kojem rodu pripadaju i suspendovanjem do dosezanja njihove zrelosti opredeljenje da budu muškarci ili žene. Do tada bi bili pod indoktrinacijom transrodne ideologije i neposrednim uticajem transdžendera koji bi ih preparirali za odluku zasnovanu na relativizaciji njihove prirodne polne datosti.
Pomeranjem starosnih granica, neprimerena seksualna edukacija najmlađih i njihova kvazisloboda kao mogućnost izbora, činioci su procesa koji bi trebalo da legitimizuju pedofiliju, a pre nego se to ostvari pedofilima se daruje alibi u vidu smanjene odgovornosti i krivice za zloupotrebu dece u zadovoljavanju njihovih erotskih nastranosti.
Pokrovitelj u vrhu vlasti
Taj kvaziliberalni stav o neprimerenoj najranijoj seksualizaciji dece kada prirodno nisu još sazrela da bi se mogla interesovati za seks na takav način kako im odrasli predstavljaju, znači uskraćivanje prava deteta na normalan razvoj.
Nije malo onih koji iskreno izražavaju svoju zabrinutost za posledice ovakve edukacije najmlađih. Obraćajući se predsednici jednog katoličkog udruženja za njihovu zaštitu, francuski predsednik Emanuel Makron je januara 2020. godine rekao: „Vaš problem je što mislite da je otac nužno muškarac.“ Problem je, dakle, u tome što se misli i da je majka nužno žena, i da tu ulogu može preuzeti muškarac. Ovaj odgovor demonstrira moć vrha vlasti koja je pokrovitelj relativizovanja i ukidanja dosadašnjih razlika između muškarca i žene.
Budući da se vrednosti kulture iskazuju razlikama, njihovo osporavanje i poništavanje je pokazatelj krize koja se ogleda najpre kao kriza razlike, da bi potom njena dugotrajnost dovela do raspada kulturnog poretka i bujanja pojava kulturne izopačenosti koje u realnosti ukinutih razlika između normalnog i nenormalnog dobijaju pozitivan vrednosni predznak. Iako je nesumnjiva kriza kulturnih vrednosti povod nastojanjima za njenim prevazilaženjem, čovekova nemoć da to i učini iskazuje se negativnim promenama njega samog, pa i mišljenje krize dobija svoj ishod u krizi mišljenja. I upravo su reči francuskog predsednika pokazatelj dubine te krize i otvorenog puta da se nakon dodira civilizacijskog i ljudskog dna i ostane na njemu.
Transfobičnost kao reakcija
Nizak kriterijum za promenu polnog identiteta, jer je dovoljno samo izjašnjavanje osobe koja hoće da bude ono što fizički nije, pokazuje da je praktično uklonjen prag koji je uspostavljao razliku između polova. Taj pad ispod praga ljudskog dostojanstva zasnovanog na bitnoj razlici polova, obznanjen je slobodom da se sama izjava muškarca da je žena, a žene da je muškarac, realno prihvata kao neosporna činjenica fikcionalizacije stvarnog. I dok u sferi umetničke imaginacije penis na ženskom telu ima status fantastične tvorevine, u stvarnosti nespojivost tih dijametralno suprotnih elemenata, koji se nalaze tamo gde im nije mesto i ne bi trebalo da budu, ima značenje nečistog. Zato je žena s muškim polnim organom simbol našeg doba, civilizacijske kaljuge u kojoj smo se našli u periodu kali yuge.
Pojedinac se više ne zadovoljava promenom svog pola, već tu promenu nastoji da manifestuje i socijalno verifikuje u javnom i medijskom prostoru. Osećajući ugroženost pojavom muških uljeza u svoj rod, žene reaguju agresivno i negostoljubivo. Ova transfobičnost je normalna reakcija na agresivno nametanje transfilije kao bazičnog osećanja tolerantnosti i prema neprimerenom ponašanju transrodnih osoba. Imajući u vidu ono šta su u javnim toaletima u Brazilu doživeli transdženderi kao novokomponovane žene od strane pripadnica „slabijeg pola“, verovatno niko ne bi hteo da bude u njihovoj koži. Brutalni obračun sa onima koji ugrožavaju prirodni polni poredak, samo je dramatizovao ludilo i haotičnost današnjeg sveta. U njemu, ipak, ima određenih pravila i skrivenog reda koji se pokazuju i u težnji manjine da svoj stav nametne većini i da se u okviru tzv. nove normalnosti ono što je bilo nenormalno proglasi normalnim, a čiji bi simbol bila žena sa falusom.
Put u sopstvenu propast
Oko tog simbola počeo je da se vrti današnji svet, pa pre nego dobije suludo ubrzanje vredi ga za tren zaustaviti i sagledati kuda ide.
Čoveka bi, ipak, trebalo zaštititi od njegovih namera da preoblikovanjem sebe izneveri svoju generičku ljudsku suštinu. Imati razumevanja za njegove bolesne opsesije, u smislu njihovog nekritičkog prihvatanja, znači biti nehuman prema njemu. Falusna žena je simbol iskrivljene predstave o normalnosti koju je uspostavila zapadna kultura i u težnji da je nametne čitavom svetu, u ime viših ciljeva slobode i ljudskih prava, njeno epidemijsko širenje. Zato taj simbol u stvarnosti i treba shvatiti kao ozbiljna znak upozorenja da sledeći taj put znači ići u sopstvenu propast. Imajući sve negativne ljudske implikacije na trend relativizacije prirodne polne datosti, razumljiva je odluka Saveta Federacije Rusije da, sredinom jula ove 2023. godine, odobri zakon o zabrani promene pola.
Bojan Jovanović
Izvor: Pečat
