Бошњаци су постали нација Сребренице; Срби би морали да се пазе да не постану нација анти-Сребренице
Пише: М.М. Милојевић
Када будете читали овај чланак по свој прилици ће већ бити познати резултати гласања у Генералној скупштини Уједињених нација о „резолуцији у Сребреници“. Претпоставимо да Резолуција на крају буде усвојена – које су њене могуће политичке последице и укупно политичко значење?
Пођимо редом. Нацрт Резолуције о Међународном дану промишљања и сећања на геноцид у Сребреници је на дневном реду осамдесет другог Пленарног заседања ГШ УН, под тематским оквиром „култура мира“. Предлагачи резолуције су Немачка и Руанда, док су им се као ко-спонзори придружиле још тридесет четири државе (основне податке преносе српски медији, на пример овде). Крајем априла, одгођено је изјашњавање, претходно заказано за 2. мај, о овом документу, што је сва је прилика било исходиште деловања српске дипломатије, јавне и тајне. Указивано је на страдања српског народа током рата у БиХ и ризик који изгласавање овог документа доноси по регионалну стабилност. У међувремену, усвојени су у модификованим облику амандмани које је предложила Црна Гора а који подразумевају истицање да се не може говорити о колективној одговорности за злочин геноцида те да се на врло неодређени начин потврђује текући политички поредак у БиХ установљен Дејтонским споразумом.
Нејасно је из ког је дубоког буџака светске политике извучена ова тема. Можда је реч о ситном политичком потезу којим би се ублажио незадовољство муслиманских земаља због суровог рата који израелска војска води у Гази, или једном сегменту шире замисли да се изврши некакво преустројство политичких односа у БиХ и добије још једна полуга утицаја у неколико држава у којима Срби представљају значајан чинилац, или је на крају (али не и најмање вероватно) можда посреди иницијатива неког дубоког ешалона дипломатије, носача фасцикла у дугим ходницима међународних институција без ширег, унапред осмишљеног наума. Како је назначио председник Републике Српске Милорад Додик „Резолуција о Сребреници Бошњацима доноси неку сатисфакцију и славодобитност, а нас ставља у документацију УН-а као људе и народ који су починили неки геноцид“.
На који начин би ова резолуција могла представљати полугу политичког утицаја? Њен садржај је, по обичају, изузетно опште формулисан. Да ли ће бити политичких последица или не зависи од спремности да се инсистира на – што посебно предвиђа друга тачка –осуђивању „без резерве сваког порицања геноцида у Сребрница као историјског догађаја“. (овде) Државе чланице позивају се да поштују утврђене чињенице и донете судске пресуде.
Није тешко замислити да Кристијан Шмит или нека још бескрупулознија верзија непризнатог високог представника инсистира да се изврше промене у календару државних празника и комеморација како би се „поштовала резолуција“. Или да се наметнутим законским решењима уреди садржај наставних програма, комеморативних окупљања и начина јавног одавања пошасти. Не би им било први пут.
У законском ограничењу јавног говора лежи можда и највећа потенцијална опасност која проистиче из „спровођења“ резолуције. Пресуде, па и међународних судова, су извршне али нису неупитне. Ни осуђеник, нити јавно мњење нису дужни да се сагласе са пресудом, иако су принудом судских власти у позицији да се према пресуди владају. Но, пресуда се односи на конкретан чин, не на мишљење, и не на политичко и историјско тумачење догађаја.
Преиспитивати правну квалификацију коју износи судска пресуда или чињенице на основу којих је она заснована требало би да буде неупитан део отвореног истраживања – и неће ишчезнути без обзира шта пише у овом или неком другом документу. Уколико се отворена расправа сузбија, она ће се само повући у пределе ниже компетенције и веће злонамерности.
Правне квалификације нису уски забран малобројних стручњака, како је то сугерисао правник Реља Радовић у једној објави на Ексу (бивши Твитер). Они који се држе квалификације о геноциду требало би да су кадри да свој случај изнесу убедљиво пред умерено компетентне посматраче. Уколико би неко негирао Холокауст или геноцид почињен над Србима у НД Хрватској количина доказа о злочинима, њиховом институционалном оквиру, временској и просторној распрострањености и политичкој моћи која је иза њих стајала је толика да би се свако ко добронамерно приступа ствари лако разуверио у својој сумњичавости. Негирање упркос уверљивим доказима остало би ствар дубоке идеолошке маргине у мрачним кутовима друштвених мрежа.
Српска политичка акција противљењу Резолуције била је обухватна, можда и далеко обухватнија него што би то било разложно.
У Србији и Републици Српској вођена је жестока унутрашња кампања противљена резолуцији. Само ванредно стрпљиви хроничар био би кадар да прикупи све таблоидне насловне стране на којима се многи заклињу како никада неће допустити проглашење Срба геноцидним народом. Постављени су билборди на којима је исписано „Ми нисмо геноцидан народ“ (овде). Овај натпис облетао је око куле Београда на води а сличну поруку упутили су својевремено и београдски таксисти на уприличеном аутомобилском окупљању.
Председник Александар Вучић је у више наврата гласање о резолуцији повезивао са пријатељством, односно непријатељством према Србији, на заседање Генералне Скупштине УН је унео српску заставу а званичници Републике Српске најављују изгласавање неког документа о мирном раздруживању. У Црној Гори организован је протест против гласања за резолуцију црногорског представника – частан, иако безизгледан покушај. Осим тога предложена је резолуција о Јасеновцу, која је већ наишла на противљење из Хрватске, једне од земаља коју би требало умолити на путу ка Европској унији.
Све у свему огроман политички и медијски капитал уложен је на противљење изгласавању једног документа за који се може испоставити да је од другоразредног значаја. Међународна комеморација Јасеновца је нешто на чему је требало радити деценијски – и на чему је потребно генерацијски радити и после овог гласања – и не би требало користити као ад хок утук на јавни говор о злочину у Сребреници.
Питање је која је сврха агресивне унутрашње медијске кампање против „проглашења Срба геноцидним народом“, те рабљења великих медијских ресурса да се народ разувери око нечега у шта иначе не верује (овде).
Можда је посреди само још једна уобичајена кампања власти – подгревање параноидне атмосфере да је „град под опсадом“ те да иако у Немачкој немају тестенине на рафовима продавница некако стигну да нам прописно науде.
Напослетку, реч је вероватно и о давнашњем процесу деполитизације јавног мњења: нека се јавност бави нечим на шта не може да утиче, нека се мобилише око неполитичких исказивања националне оданости, за власт је то вазда јефтиније. А после нека прати Ђоковића и Јокића.
За Србију подизање политичког улога може бити штетније од саме Резолуције: мобилизација народа око оповргавања Резолуције Србе претвара у инверзију Бошњака.
Једни себе заробљавају у народ Сребренице, други ризикују да се уплету у идентитетско одређење као народ анти-Сребренице.
И једно и друго пут је историјског пораза.
