Марко Миљанов као јунак (из) својих анегдота

Црногорско чојство и јунаштво више је живјело у пјесми и причи него у стварном животу. Да је било другачије, не би војвода Марко Миљанов морао да скупља ријетке примјере, те сачини знамениту књигу анегдота „Примјери чојства и јунаштва”.

Потоња књига сабрала је неколико десетина антологијских прича. Па ипак, у њене корице могле су ући и бројне странице из живота Марка Миљанова. Ево неких примјера.

Марко Миљанов, (Фото: Википедија)

Када је као тек стасао момчић Марко Миљанов затражио од родитеља да му купе пушку, мајка му је рекла да је отме од Турака. Бранећи своје стадо од вука, ухватио га је и голим рукама задавио. Вучју кожу је понио да прода, али када је неки Турчин рекао да му је лажна прича о хватању вука, потукао се са њим и убио Турчина. Било му је у том тренутку 14 година. Читав догађај био је повод да се одметне у хајдуке.

Већ у првој бици с Турцима сјетио се ријечи своје мајке те је пушку отео голим рукама. Када се прочуло о његовим јуначким подвизима, господар Црне Горе узима га у дворску гарду. Међутим, када је временом постао жртва клевета и денуцирања, готов је био да задави и самог господара. Али, оне голе руке што су задавиле вука и Турчина, биле су огрнуте пунином слова, те је војвода Марко Миљанов узео свједочити да је „јунаштво кад себе браниш од другога, а чојство кад другога браниш од себе”.