Пише: Милош Лалатовић
Блажени Августин је светитељ, који је живио у четвртом вијеку нове ере. Отац му је био паганин, мајка хришћанка, Света Моника, која је трпјела много и од самог оца тешке нарави и блудника, свекрве, која је ,, доливала на све уље на ватру“, па и од сина будућега светитеља Блаженог Августина.
У младости је живио весео бонвивански живот, испуњен разним тјелесним ужицима, али и заводљивим гностичким учењима, попут манихејства. Гностицизам је једно од првих јеретичких учења проглашених таквим од званичне Цркве. Подијељено у више струја, али главна особина свих учења је била да је материјални свијет створен од Сатане или злог демијурга, неприхватање Старог Завјета, а да је духовни свијет од Бога. Тако су се једни предавали неумјереном аскетизму, одбацујући тијело као нешто само по себи зло, док су се други максимално одавали баханалијама налик на оне дионизијске из Старе Грчке.
Свети Августин је у једном периоду свог живота био одушевљен манихејством, чији је оснивач Мани, а који је покушавао да споји учења хришћанства, будизма и зороастијанизма. Ова религија у многоме подсјећа на данашње њу-ејџ понуде, које такође нуде псеудо- хришћанску љубав, мистичне слојеве ислама и јудаизма, попут суфизма и кабале, неопаганизам, псеудонаучна достигнућа, све упаковано у један фолдер.
Света Моника је потрошила године у молитвама и посту да преобрати свога супруга у хришћанство, да се одрекне римских баханалија, а слично тако и за свога сина овога Блаженог Августина.
Пошто се преобратио у правовјерно хришћанство Августин је оставио многа дјела. Нека се користе и данас у Цркви, а друга су одбачена као јеретичка. У сваком случају се на крају извукао и није подијелио судбину, рецимо Оригена, Тертулијана и сличних, који су оставили иза себе велика црквена дјела и умјесто светитеља, Црква их је прогласила јеретицима, иако се служи њиховим списима.
Блажени Августин је за разлику од римокатолика био проблематична личност у одређеним круговима од почетка у Источној Цркви. Практично је тек уведен у диптих светих у осамнаестом и деветнаестом вијеку, негдје чак и у двадесетом. Чувени општински руски старци из деветнаестог вијека су изричито били против светитељства Августиновог, па и данас многи теолози и монаси. У једном интервјуу је покојни Жарко Видовић изјавио да је за њега Августин ,,манихејац и фаталиста“. А познати грчки теолог Христо Јанарас је изјављивао за Августина да је крив што се Западна Црква одвојила од Источне, јер је међу првима увео ,,Филиокве“, тј.вјеровао у учење да Дух Свети исходи од Оца и од Сина. Филиокве је учење, које је раздвојило Источну и Западну Цркву, коначно 1054.године. Поред тога Августин је имао и за обадвије Цркве, неприхватљиву тезу о предестинацији или кисмету код муслимана, тј. да је све у животу човјека преодређено. Овакву констатацију су током протестантске реформације прихватили, калвинисти, названи по Жан Калвину.
Неодређен и негативан став према Блаженом Августину у Православној Цркви је у доброј мјери исправио Свети Јован Шангајски, писац књиге житија западних светитеља прије великог раскола.
Било како било, данас је Свети Августин блаженик Православне Цркве. Његова чувена и често понављана изрека је ,,воли Бога и ради шта хоћеш“.
Свети Августине, моли Бога за нас.
