Пише: Милош Лалатовић
Многи људи потцењују људско тијело као небитно у духовности. Но, да ли је то заиста тако? Не. Али не треба ни прецјењивати његову улогу. Међутим, не може се ни оспорити значај тијела, као и појединих органа и жлијезда у формирању духовности човјека.
Прије неколико година десио се велики медијски притисак на Цркву због изјаве оца Јоила о недопустивости трансплатирања људског срца. По његовом мишљењу али уопште и Светих отаца срце представља један од најважнијих органа у духовности човјека. Значај срца је потврдио и Господ Исус Христос када је рекао да из срца излазе многи пороци попут зависти, злог ока, прељубе, и да то прља човјека, а не оно што улази споља. Овим Он није укинуо и спољашњу чистоћу, али се предност даје унутрашњем човјеку, који је добрим дијелом смештен у срцу. Поред своје физиолошке функције без које људи не могу да живе, срце има исто тако важан и духовни значај. Да би нека помисао прерасла у гријех или врлину потребно је да дјелује на срце, тј. да изазове одређена осјећања и реакцију. Сам Исус је другом приликом рекао“ да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу своме“. Дакле, ради се о веома мистичном и тајанственом органу.
Поред срца врло је битан и дио мозга који се назива фронтални ражањ, као и пинеална жлијезда. Озледа ових дјелова мозга није толико опасна као других, али може да утиче на промјену карактера особе. Познат је случај једног Американца са почетка двадесетог вијека, који је радио у руднику и том приликом задобио повреду мозга. Баш дијела фронталног режња. Повреда је била велика, али је остао жив. Међутим, човјек који је прије тога био скроман, кротак, одговоран, претворио се у потпуну супротност.
Напустио је породицу, запослио се у циркусу и после неколико година окончао живот. Фронтални режањ и пинеална жлијезда су дјелови мозга одговорни за духовност и етику код човјека. Њихов значај није само код људи, него чак и код животиња присутан. Рецимо, пас има изражен фронтални режањ, чиме се описује његова посебна приврженост и оданост.
Многи хормони утичу на понашање људи. Смањена или повећана концентрација допамина, утиче на појаву одређених психичких поремећаја. Овом приликом није јасно колико је сам начин размишљања и живота довео до смањења или повећања ових хормона.
Јер, као што тијело утиче на душу, тако и душа утиче на тијело. Изнад свега овога на крају је ипак најбитнији слободан избор, који формира навике, врлине и страсти у човјеку. Временом настаје карактер, који даље утиче и на духовност. Одабир одређених духовних пракси се одражава и на сам изглед људи, тако често без икаквог претходног знања можемо погодити нечију религију или филозофију живота. Наравно у свему овоме и поднебље има одређену улогу. Припадници једне те исте религије нијесу исти у различитим деловима свијета. Неки колективни архетипови код људи су толико јаки да се не могу тек тако избрисати. Рецимо приликом христијанизације одређених народа нијесу се могли избрисати њихови пагански обичаји, па су поред људи и они христијанизовани. Опште је познато христијанизовање славе и бадњака код Срба, а код других народа је то нешто друго. У овом случају гени имају одређени утицај. Нешто што се понављало генерацијама ушло је у подсвест људи и оно је и даље присутно без обзира на далеку прошлост тих појава. Одбацивање овога културно-религијско-психолошког обрасца доводи до неуроза и психичких обољења. Једна од хришћанских деноминација која се радикално обрачунала са паганским наслеђем је протестантизам.
Често се понављала изрека“ у здравом тијелу здрав дух“. Оно потиче из античких паганских времена и хришћанство не прихвата овакву констатацију, али је у потпуности и не одбацује. Многи светитељи су били врло телесно болесни читав живот, и то су прихватали као свој крст који их води спасењу. Такође, исто тако и бројне невоље што су их сналазиле било од људи или околности.
Ипак, многе болести су последица порочних навика, при том не мислим само на класичне, него и на начин размишљања, менталитета. Људи из одређених крајева чешће оболијевају од одређених болести, што је последица њиховог односа према животу.
Све у свему тијело и душа су тијесно испреплетани, тако да не може се увијек јасно подвући граница кад шта утиче једно на друго.
