Пише: Владика Григорије
Нема ништа природније од тога да људи од вјере разговарају о култури сјећања. Вјера и није ништа друго до одређена врста сјећања, и то сјећања које утемељује биће. Ова тврдња, ма како чудновато звучала, има значење које се може одредити и као теолошко и као социолошко.
Када је ријеч о теологији, зар није у основи наше вјере то да смрт није коначна ријеч нашега постојања управо поуздање у Божије сјећање (и то у све три аврамовске традиције)? Ми хришћани наше покојнике испраћамо појући им Вјечнаја памјат, Вечан спомен, Мемориа аетерна, исповиједајући тиме да онај кога Бог држи у својем сјећању није и не може бити предат небићу, упркос смрти. Дакле, исповиједајући вјеру у Божије сјећање, ми заправо исповиједамо вјеру у будући вјечни живот.
И ту долазимо до привидног парадокса – сјећање, у перспективи вјере, никада није нешто што се тиче искључиво прошлости, како би се могло очекивати, већ је, напротив, његова суштина, његов основ оно што нас чека у будућности. Јер рећи да нас се Бог сјећа значи исповиједити вјеру и поуздање у његову љубав. Бог нас неће заборавити зато што нас воли, просто речено. А пошто је та његова љубав само његово вјечно биће, како вели Свети апостол Јован, и ми ћемо бити, односно постојати вјечно.
Када је ријеч о „социолошкој“ равни, сјећање је оно на чему се утемељује свака људска заједница, али је исто тако, баш као и у „теологији“, сјећањем одређен и њен пут у будућност, њена визија будућности. Али људско сјећање није (попут Божијег) друго име за вјечну божанску љубав. Људска сјећања су веома често белези муке, бола, злобе и страдања, људске успомене су често исто што и ожиљци. Ипак, на основу Ријечи Божије вјерујемо да је људско сјећање на извјестан начин сродно божанском, а то значи да је оно вољом Божијом предодређено да се улије у вјечност божанског сјећања, у вјечност његове љубави, и тако се исцијели од сваке муке, бола, злобе и страдања. Сви ми који смо по вјери пород нашега праоца Авраама вјерујемо да је поменуто смисао свега, разлог и циљ због којег нас је Творац привео у тајну постојања.
Али шта то значи када се са висина теорије спустимо у овај наш свијет и нарочито у ову нашу земљу, нашу Босну и Херцеговину, земљу предивну, али и изранављену неразумном међусобном мржњом нас, њене дјеце?
Веома је једноставно, и тако је од постања свијета и вијека. Једина алтернатива мржњи одувијек је била само љубав. Не, то није никакав замрзнути конфликт. Мир није само престанак оружаних сукоба. Бављење јавним пословима, оно што зовемо политиком, која нам је због наше злобе постала попут псовке, не смије бити, како је то рекао један веома мудри философ, тек наставак рата другим средствима. И мир је у нашим свештеним традицијама само још један од синонима божанске љубави која је Бог сам. Исто тако, мир је и на друштвеном плану друго име за љубав. Но, није ли љубав дубоко лична ствар и има ли уопште смисла говорити о њој као о некаквој друштвеној реалности?
Дубоко сам увјерен да има. Јер вољети на личном плану значи претпоставити другога себи. А и на друштвеном плану, ми то овдје веома добро знамо, постоје први и други, често и трећи. Па шта, можете ми рећи, то и даље не значи да те друге и треће ми можемо вољети.
Одговорићу вам питањем: а можете ли их мрзити? Има ли некога ко ми може рећи да је то немогуће? Па није ли међусобна мржња управо оно од чега ми болујемо, оно што је опустошило нашу земљу и наше животе и што их наставља пустошити. Па ако смо се могли тако страшно „социјално“ мрзити, зашто је толико тешко да замислимо да се исто тако на друштвеном нивоу можемо вољети? Или нам је то толико тешко да замислимо зато што су нас убиједили да је мржња нормална, а љубав аномалија? Могуће. Ако је тако, онда сваки од нас треба да се погледа у огледало и скине ову одјећу коју носи. Узалуд мантије и ахмедије кад не вјерујемо да је могуће оно што Бог заповиједа!
Ја већ више година живим у Њемачкој, у ономе што зовем дијаспором или расијањем. И знате ли шта је то чему никако не могу да се начудим? То што ми се чини да се ми, наши народи, много боље показујемо и разумијемо тамо него овдје, у земљи коју нам је Бог дао да је чувамо и међусобно дијелимо. Јер тамо, у такозваном расијању, довољне су двије ријечи па да мржња нестане без трага. Све оне маске мржње које овдје носимо и којима се, на нашу несрећу, дичимо, тамо спадају са наших људи онога трена када у страном окружењу чују свој језик. Тамо никада нисмо престали да једни другима будемо „наши“. А то да смо једни другима „наши“ једини је услов за то да на својој земљи, у дивној Босни и Херцеговини, будемо и останемо своји.
Извор: Радар
