Piše: Miloš Lalatović
Samoubistvo ili suicid. Čin koji čine svi staleži, obrazovani, neobrazovani, bogati, siromašni. Zašto? To je već tajna. Poznato od najstarijih vremena. Smatra se i smatralo se kao hrabrost ili kukavičluk. Teško je reći? Zašto se ko ubija? Možda je neko nehotice mislio da ce biti spasen u poslednjem momentu. Što je najinteresantnije samoubistvo daje ljudima poseban pečat. Čak i slavu. Poznato je Sokratovo ,, prinudno“ samoubistvo. Interesantan je suicid i Jude Iskariotskog. Da se nije ubio sad bi moguće bio svetitelj. Ipak, nije mogao da pretrpi trenutnu sramotu zbog izdaje Isusa Hrista. Najmračnija mjesta su možda groblja samoubica. Odvojena od ostalih. Prokaženi. Vremenom prokaženi postaju žrtve. Jedini grijeh, koji Crkva ne oprašta jeste samoubistvo. Osim u slučaju ludila, pomračenja svijesti. Postoje i samoubistva radi očuvanja časti. Mnoge djevojke i žene su se ubile da bi spriječile da ih siluju. Tako su postale i svetiteljke. To bi bilo neko moralno samoubistvo.
Egzistencijalno ili filozofsko samoubistvo bilo bi da život nije vrijedan da se proživi. Da nas niko nije pitao da li želimo da se rodimo. I da ćemo sami okončati sa postojanjem. Pretvoriti se u ,,nebiće“.
Očajničko samoubistvo se dešava u naletu velikog straha, strepnje pred opasnošću. Bilo koje vrste. Najčešće se dešava pred zoru. Da ce se izgubiti čast, pa i sami život, što dovodi do očajanja. Paradoksalno je da ljudi što će i onako umrijeti izvrše samoubistvo. Što govori o iracionalnosti ovoga postupka.
Milosrdno samoubistvo ili eutanazija, izvršeno od strane drugih ljudi, u saglasnosti samoubice, usled nesavladivih fizičkih, sada i psihičkih bolova. Samoubistvo kulta, gdje neko misli pod uticajem vjerskih, najčešće okultnih ubjeđenja, da ce dobiti posebno mjesto u carstvu tame ili nekom drugom obliku postojanja. Protestno samoubistvo se dešava usled načinjene nepravde nekom, najčešće se dešava javno. Vrlo često spaljivanjem i ispijanjem otrova.
Zašto je ko otišao sam svojom voljom sa ovoga svijeta niko ne zna? Cak i ako se ostavi oproštajno pismo. Pitanje je i od koga je ono izdiktirano? Iz čijeg nadahnuća?
Neko kaže demonskog. Možda će se nekad desiti da oproštajna pisma samoubica budu proglašena literarnom formom. Počnu se organizovati ,, večeri oproštajnih pisama“ poznatih i manje poznatih ljudi. Dešava se da neko samoubistvo bude uzrok niza drugih. Takav je slučaj najčešće sa poznatim ljudima, koje su mnogi poštovali i obožavali, čak. Recimo samoubistvo Kurta Kobejna, neko kaže da se i nije ubio, nego da je bio ubijen, izazvalo je čitavu epidemiju suicida mladih ljudi, obično adolescenata širom svijeta. I Kurt je ostavio oproštajno pismo ,, bolje odmah sagorjeti, nego se postepeno gasiti“. Ovo je dalo poseban pečat, kako pojedini kažu poslednjoj velikoj rok zvijezdi. Spisak nekih samoubica ili bar tako se misli: Sokrat, Neron, Juda Iskariotski, Merilin Monro, Jan Kertis, Kurt Kobejn, Kris Kornel, Branko Miljković, Branko Ćopić, Adolf Hitler, Sergej Jesenjin, Igor Vuk Torbica i itd. Na kraju se postavlja pitanje čiji je samoubistvo izbor? Samog čovjeka ili nekog mračnog nevidljivog saputnika? Biće da je i jedno i drugo. A možda i nesavladive pale čovjekove prirode? U svakom slučaju svako samoubistvo je tajna. Mračna ili ne, ali tajna.
