Пише: Милош Лалатовић
Самоубиство или суицид. Чин који чине сви сталежи, образовани, необразовани, богати, сиромашни. Зашто? То је већ тајна. Познато од најстаријих времена. Сматра се и сматрало се као храброст или кукавичлук. Тешко је рећи? Зашто се ко убија? Можда је неко нехотице мислио да це бити спасен у последњем моменту. Што је најинтересантније самоубиство даје људима посебан печат. Чак и славу. Познато је Сократово ,, принудно“ самоубиство. Интересантан је суицид и Јуде Искариотског. Да се није убио сад би могуће био светитељ. Ипак, није могао да претрпи тренутну срамоту због издаје Исуса Христа. Најмрачнија мјеста су можда гробља самоубица. Одвојена од осталих. Прокажени. Временом прокажени постају жртве. Једини гријех, који Црква не опрашта јесте самоубиство. Осим у случају лудила, помрачења свијести. Постоје и самоубиства ради очувања части. Многе дјевојке и жене су се убиле да би спријечиле да их силују. Тако су постале и светитељке. То би било неко морално самоубиство.
Егзистенцијално или филозофско самоубиство било би да живот није вриједан да се проживи. Да нас нико није питао да ли желимо да се родимо. И да ћемо сами окончати са постојањем. Претворити се у ,,небиће“.
Очајничко самоубиство се дешава у налету великог страха, стрепње пред опасношћу. Било које врсте. Најчешће се дешава пред зору. Да це се изгубити част, па и сами живот, што доводи до очајања. Парадоксално је да људи што ће и онако умријети изврше самоубиство. Што говори о ирационалности овога поступка.
Милосрдно самоубиство или еутаназија, извршено од стране других људи, у сагласности самоубице, услед несавладивих физичких, сада и психичких болова. Самоубиство култа, гдје неко мисли под утицајем вјерских, најчешће окултних убјеђења, да це добити посебно мјесто у царству таме или неком другом облику постојања. Протестно самоубиство се дешава услед начињене неправде неком, најчешће се дешава јавно. Врло често спаљивањем и испијањем отрова.
Зашто је ко отишао сам својом вољом са овога свијета нико не зна? Цак и ако се остави опроштајно писмо. Питање је и од кога је оно издиктирано? Из чијег надахнућа?
Неко каже демонског. Можда ће се некад десити да опроштајна писма самоубица буду проглашена литерарном формом. Почну се организовати ,, вечери опроштајних писама“ познатих и мање познатих људи. Дешава се да неко самоубиство буде узрок низа других. Такав је случај најчешће са познатим људима, које су многи поштовали и обожавали, чак. Рецимо самоубиство Курта Кобејна, неко каже да се и није убио, него да је био убијен, изазвало је читаву епидемију суицида младих људи, обично адолесцената широм свијета. И Курт је оставио опроштајно писмо ,, боље одмах сагорјети, него се постепено гасити“. Ово је дало посебан печат, како поједини кажу последњој великој рок звијезди. Списак неких самоубица или бар тако се мисли: Сократ, Нерон, Јуда Искариотски, Мерилин Монро, Јан Кертис, Курт Кобејн, Крис Корнел, Бранко Миљковић, Бранко Ћопић, Адолф Хитлер, Сергеј Јесењин, Игор Вук Торбица и итд. На крају се поставља питање чији је самоубиство избор? Самог човјека или неког мрачног невидљивог сапутника? Биће да је и једно и друго. А можда и несавладиве пале човјекове природе? У сваком случају свако самоубиство је тајна. Мрачна или не, али тајна.
