Пише: Милош Лалатовић
Били су то последњи дани једног опасног човјека. Болест је већ увелико узела маха. Болови су били неиздржљиви. Налазио се у тешкој агонији. Кроз главу, срце, душу, дух, свуда, пролазила му је неиздржљива језа. Сјецао се свих злочина од дјетињства, које је правио. Било их је неизбројиво. Шта све није радио? Почевши од ситних крађа,џепарења, до озбиљног разбојништва, убистава, дрога, разврат. Осјећао се, као да му је сва душа замрљана тешким, црним мрљама. Које нико није могао да скине. Ипак, у свом том неизрецивом црнилу била је и једна мала свијетла тачка. Врло свијетла. Овај човјек, иако неизмерно грешан, сачувао је Божијим Промислом, неку доброту. Која је дјеловала испод свог тог нагомиланог ,,катрана“ од гријеха. Као, кад би кроз неко врло прљаво цријево текла бистра, чиста вода. Имао је једну значајну и лијепу особину.
Био је врло милосрдан. Знао је да својим скупоцјеним аутом обиђе сиротињске квартове, као оне у којима је и сам одрастао. Нашавши дјецу или омладину на игралиштима, излазио би из аута и дијелио им на њихово запрепашћење, ненадано, новчанице велике вриједности. Чак, давао им је и свој аутомобил да га провозају. Знала су ова дјеца и да га лупе, оштете. Никад им није ријеч рекао. Само им се онако ,,уличарски“, али топло осмјехнуо, рекавши ,,ма нема везе краљу“. Давао је и сиротим удовицама, људима у дуговима, црквама. Имао је много новца. Зарађеног од злочина и криминала. Већ у тој болничкој соби, у самртној агонији, његов ,,добри“ колега, друг, само је чекао да умре, да он заузме његово мјесто. Главног. Још неко је чекао. Радило се о мноштву демона, почевши из нижих чинова, па све до страшних демонских кнезова, које је овај човјек својим дјелима наврнуо на себе. И што је најгоре, почео је да их види.
Смијали су му се и ругали. Чуо их је како говоре ,,је ли ово она страшна звијерка, од кога сви дрхте, а види га сад, а шта му тек припремамо“. Нема, шефе, зар нијеси чуо “злочин се не исплати“. Јадни човјек је био ужаснут. Са великим физичким боловима, гадљиве болести, а од свега најгоре, ова страшна и одвратна бића, која му се ругају и пријете. У неком моменту се сјети приче једног свештеника, коју му је причао, вјероватно прозревши овога, о неком разбојнику распетом заједно са Исусом Христом, и који се спасао у последњим моментима пред смрт, покајавши се у тешким боловима и страдањима на крсту. Овај разбојник прије двије хиљаде година је био сличан овоме садашњем. Још му је говорио овај свештеник да Пресвета Богородица, Мајка Исусова, може својим молитвама и највеће грешнике спасити и спасава. У тој муци, поче дозивати Богомајку да се моли свом Сину Исусу Христу за њега грешног.
Одједном, демони нестадоше. Онај друг, који је стајао крај њега се уозбиљи. Питајући се, шта се дешава? Самоме болеснику би много лакше, болови као да престадоше. Ходником се чуо глас свештеника, који је ишао да исповиједи некога пред смрт. Рече свом другу, да га брзо зовне. Овај се нешто нећкаше. Али ипак пристаде. Свештеник уђе у болесникову собу, овај замоли друга да изађе и затвори врата. Неколико тренутака само су стајали… Потом болесник поче говорити. Оче, много сам грешан. Хоће ли ми Бог, бар мало олакшати? Ако се покајете, хоће сигурно, одговори свештеник.
Предложи му да се исповиједи. Овај пристаде. Потом поче чисте главе, од најранијег дјетињства причати шта је урадио. То је трајало дуго. И један и други су били потпуно мокри. Свештеник од зноја, слушајући тешку исповијест, овај други од суза. На крају му очита разрешену молитву и причести га. Након тога овај разбојник нашег доба издахну на свештениковим рукама. Гдје је отишао? Не знамо? Само се сјећамо Исусовог обећања покајаном разбојнику распетом са Њим “данас ћеш бити са мном у Рају.
