Субота, 24 јан 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Слика и тон

Милош Лалатовић: Пацови

Журнал
Published: 7. септембар, 2024.
Share
Пацов, (Фото: Australian Geographic)
SHARE

Пише: Милош Лалатовић

Хаурд је лежао сам у соби. Била је то врло скромна соба, сва у дрвету, наслеђе од родитеља. Он је са покојним родитељима, живио у другом граду у много бољим условима, али су због велике депресије остали без те куће, а онда у изнајмљеним становима, након чега му је отац умро, негдје на средини Другог свјетског рата, а потом и мајка.

Како је био јединац и једини наследник својих родитеља, наследио је и преселио се у провинцијски град у старој згради, оронулој соби, коју је његов отац добио као компензацију за један од многобројних дугова, који су због кризе остали неисплаћени, а овај јесте на поменути начин.

Од дјетињства је био чудан. Најбољи пријатељи су му биле животиње, са људима је мало разговарао, али на то нико није ни обраћао пажњу, сем његових вршњака у школи, а после колеге на послу. Радио је у банци. Надређенима је одговарао његов строго формални карактер, како са клијентима, тако и са колегама. Посебно са овим другим, јер често су тих послератних година пријетили штрајковима. Одређени, наизглед запослени људи су сваки шум пратили, јер је сваки од њих могао да изазове велике штрајкове  и губитке за власнике више банака и предузећа, пошто су сви били међусобно повезани. Запослени су ипак  шапутали, али Хаурд никад. Зато је био награђен за руководиоца. Њему та функција није много значила. Тачније, остао је исти као и прије. Али, зато је изазвала тешку завист његових колега који су га непрестано оговарали и клеветали. Он је до перфекције обављао свој посао, а ка би га завршио свраћао у радњу гдје је куповао одређени комад скупог сира  и нешто вина. Вино је било најјефтиније, а сир најскупљи.

Прво је било за њега, а друго за његове пријатеље. Да, били су то врло необични и међу људима неомиљена бића, као и он сам. Пацови, они су били у питању. Као дијете биле су  мачке, и даље их је волио, али одлучио се за пацове, а једни и други не могу заједно. Кад је отварао врата скромне собе одмах би излазили један по један његови крзнати пријатељи. Знао их је све по имену, знао је кад женка пацова треба да се окоти, тада је посебно бринуо о њој и младима. Било је у соби на стотине пацова. То је била строга тајна, коју су и саме животиње знале, нијесу се смјеле никако одати. Учио их је Хаурд док је испијао вино, да не праве буку,  да ће бити ликвидирани, горе од нациста, који су скоро изгубили рат, или Јевреја, којих је страдало баш доста од тих истих нациста.

Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски

Па и неки Хаурдови пријатељи, Јевреји. И он је заједно са њима осјећао тај гетовски менталитет, да стално неком смета, да је на мети нечије приче и итд. Родитељи су му као дјетету говорили да умишља, да је параноичан. А онда су почели да одводе његове пријатеље, и то не дјеца него одрасли униформисани људи, заједно са њиховим ближњима. Кошмар се заиста остварио. Није могао да се смири. Узалуд су му говорили да они нијесу Јевреји и да не мора да се брине. Али, све је било узалуд. Он је упорно понављао доћи ће, доћи ће, и то у толикој мјери да су сусједи то примијетили и посумњали за његову породицу да су заиста Јевреји. Гестапо их је детаљно испитивао о поријеклу, посебно Хаурда. Довољно је  рећи да су се једва извукли, са трајним последицама, посебно дјечак.

Тада му је једна сусјеткиња мачка пружала утјеху, а после сасвим случајно један пацов, који је лежао тик уз Хаурда, док је овај спавао. Никад није осјетио такву топлину. О чему се радило,  није сазнао. Можда пацови испуштају неке посебне супстанце, шта год, они су му постали најбољи пријатељи. Најприје тај, кога поменусмо, а кога је из неког разлога назвао Балтазар, а са њим су долазили нови и нови са којима се лагано, истовремено упознавао и зближавао.

Често се пуначка настојница зграде жалила да се осјећа пацовски  мирис, јасно га осјећа, али да су та гамад толико лукава, да без обзира колико она пазила, никако да  барем на једног наиђе.

Сви су сумњали да на неки тајанствени начин  Хаурд стоји иза свега, али нико није имао доказе. На крају су га назвали Пацов.

Људи из зграде су се стално жалили да им незнано куда нестају намјернице из станова, да не знају шта је у питању, да на њихову сиротињу само још им овако нешто треба, чак, све су преписали црној магији. Главни вјештац и вјештица су били Хаурд и једна баба. Али, као по малеру баба брзо умрије, тако да остаде само Хаурд.

Милош Лалатовић: “Портрет Оскара Вајлда”

Много пута су се сусједи спремали да насрну на његов мали стан и виде шта тај ,,ђавољи слуга“ ради. Али увијек је неки разум, углавном жене преовладао да се суздрже. Све, док није пијани Херберт једном упао са старом пушком у Хаурдов стан. Овај је спавао сном праведника опијен вином, пацови су били нахрањени, није било разлога за бригу. Комшија изнад је такође био под морфијумском екстазом, до њега је био лик, који је злоупотребљавао отров за бубашвабе, иако их одавно није било. Хаурд и људи око њега су били у блаженом стању. Али Херберт је коначно одлучио да се ријеши вјешца као некад његови преци, само они много суровије, на ломачи. Разбио је врата Хаурдовог стана и на његовим прсима затекао неколико његових омиљених пацова. Херберт је онако пијан био толико бијесан, да је пуцао на пацове, али умјесто њих погодио је Хаурда. Усмртио га је одмах. Али после тога, огромна гомила глодара се упутила ка убици и осветила се за смрт свога доброчинитеља. Једва да се препознавао његов леш.

Пуначка настојница кад је наишла на призор два мртва човјека, вриснула је толико гласно да је узнемирила читаву зграду, неки су добили и инфаркт, неки и психичко обољење. Сахранили су обадвојицу. Херберт уз све почасти, који човјек његовог сталежа може да очекује. Био је само проблем да нико, па ни свештеник не види његов накарадни леш.

Хаурд је сахрањен о трошку фирме у којој је радио. Нико од колега му није дошао на погреб, нико од сусједа, родбине није имао. Само свештеник је држао опијело и гомила пацова свуда около. Стари свештеник је разумио тајанствену везу човјека и животиња, тако да их није тјерао нити ометао да свом пријатељу одају последњу почаст.

Некад је, а можда и често пацов ближи човјеку него човјек човјеку.

TAGGED:Милош ЛалатовићПацов
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Милан Громовић: Читалачко искуство које носимо са собом
Next Article Објављена српска манга “Краљ ничега”: Црни стрип о улицама Београда

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Санкт Петербург: Парастос владици Василију Петровићу и научни форум

Црногорски студенти Руског универзитета пријатељства народа Патриса Лумумбе, као и магистри других московских универзитета, заједно…

By Журнал

Историја-Новак престигао Сампраса!

Новак Ђоковић је пласманом у финале Мастерса у Паризу обезбедио прво место на крају године…

By Журнал

Сандра Вујовић: Бунт против злоупотребе изборног повјерења

Синоћ је једна велика ријека људи изашла на улице. Шетали су мирно и достојанствено. Kултурно…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Препорука уредникаСлика и тон

Академска трибина у Беранама: Српска православна црква на простору Црне Горе

By Журнал
Слика и тон

Зорица Којић: Натпевавање са небесима

By Журнал
Слика и тон

Стрип, рецензија: Пронаћи монструма, што пре

By Журнал
Слика и тон

Данило Бата Стојковић – Трајни власник глуме

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?