Пише: Милош Лалатовић
Кад разговарамо о јуродивим људима, обично прво почнемо са светом Ксенијом Петроградским, светим Андрејем јуродивим, светом Исидором и другим. Међутим, мало се уопште зна о јуродивима на нашим просторима, посебно ако су нам још и савременици. Ово је прича о једном од њих, Миланку. Миланко је био човјек горштак, поријеклом из Пљеваља. Имао је извјесне здравствене мане. У Митрополији црногорско-приморској био је општепознат лик. Живио је по манастирима. Обично на релацији Острог – Цетињски манастир. Много је анегдота везано за њега. Био је страствени пушач и уживалац кафе, коју је могао да пије у неограниченим количинама.
Знао је да закуца на келије монашке братије у касне сате, око поноћи или један сат после поноћи, да му скувају кафу, “јер више не може да издржи“, како је говорио. Симпатична је анегдота, коју је причао блаженог спомена Митрополит Амфилохије, за кога је Миленко био посебно везан.
Наиме, кад је Миленко боравио у Манастиру Острог, док је код Светих Моштију био отац Јоил, који је жестоки противник пушења цигарета, тако да је и посјетиоце питао често пуше ли, након чега им је читао молитву да би престали. Потом би бацали цигарете на једном одређеном мјесту. Како би ко бацио кутију, Миланко би је узео. Поред те страсне зависности, духовници се слажу да је био свети човјек. Упокојио се у Цетињском Манастиру током Свете Литургије. Опијело му је служио Митрополит Амфилохије. На сахрани се врло исплакао, иако је како кажу био тврд на сузе. Миланко је сахрањен на монашком гробљу, иако формално није био монах. Слично Миланку, позната је и једна жена из Подгорице, сестра Драгица. Имала је елементе јуродивости. Омладина из тога доба, који су сада познати духовници попут оца Рафаила, оца Предрага и итд, радо је се сјећају, као и Миланка. Наизглед убожјаци, а оно велики Божији људи…
