Пише: Милош Лалатовић
Јакову се смучило све. Извршио би самоубиство, али се боји пакла и вјечних мука. Ко ме је питао, хоћу ли да се родим? Нико. Људи су заробљени доласком на свијет. Хтјели би да се врате, кад им је све тешко, напорно. И околности које су их снашле, поријекло, све.
Но, не могу. Могу да изврше суицид. Религиозним људима је проблем, што постоји ризик да не заврше на лошем мјесту . Не знам, зашто се људи уопште веселе кад се неко роди, помишљао је. Прво траума самог рођења, контакт са људима, који је често непријатан, полазак у вртић, школу, посао, непријатељско и непријатно окружење тамо. Борба за мјестом под Сунцем. Па онда, унутрашњи ломови, депресија, психозе или психотична стања. Да не причамо тек о људима са инвалидитетом, тјелесним недостацима. Разне муке сваки дан, сваки сат, често минут или секунд. Падање у разне недостатке пале природе и кајање за њих.
Срамота од људи. Често лоше поријекло. На крају ризик од вјечних мука и пакла. Све некакво незадовољство, комплекси, мука једном ријечју. Вратите ме у небиће, жалио се и јадиковао Јаков. Слатко непостојање. Небиће је постала његова опсесија и машта. Изучавао је далекоисточну философију, јер је чуо да се тамо може наћи слично нешто. У једном сну, нашао се у савршеном мјесту. Чак је то премала ријеч. То се ријечју не да описати. Путовао је тим мјестом, ако се може тако и назвати, можда стање или шта већ. Нешто трансцедентно. Није ни то. Не зна шта је, али било је, ма не зна ни сам како. На крају се појавио један Човјек, тачније нећете вјеровати, сам Исус Христос. Рекао му је да ће му испунити жељу да се више не мучи. Извинио му се што га је створио, што је видио све те муке на земљи. Вратиће га поново у небиће. А ово Господе, упитао је Јаков? Ово је Небески Јерусалим, који је припремљен за бића, не за небића. Што ћеш и ти ускоро бити. Јаков осјети огромну тугу, празнину, можда гору него Адам по изгнању из Раја.
Молим те Господе извини, јадиковао је и молио Исуса, да га не враћа у небиће. Милостиви Бог се брзо сажали и остави га као човјека. Хвала ти Исусе, захваљивао је Јаков. То захваљивање је трајало дуго, као да га је пратила ангелска пјесма. Само је било врло умилно и пријатно, као да му читаву вјечност не би досадило. У томе се пробуди. Захвали Исусу, што је човјек, биће, а не небиће.
