Пише: Милош Лалатовић
Било је увијек необичних, неконформистичких људи. Никад им ниједан систем није одговарао. Нијесу ни они њему. Можда би се ипак присјећали, како је некад, иако су робијали због својих ставова, било боље. Такав неко је и Лазар Стојановић, редитељ.
Углавном је био, као и његови филмови андерграунд, па ни многи можда нијесу чули за њега. Ако су чули, то је вјероватно било по његовим ,,издајничким“ ставовима у вези ратова деведесетих као и по његовим филмовима у вези злочина паравојних српских формација. Било како било, неконформизам и немирење са духом овога свијета, Лазар је почео одавно. Још од шездесетосма па до његовог филма Пластични Исус, који це га коштати три године робије. Неко сад каже да је комунизам био добар. По ријечима Небојше Пајкића, чим је неко направио нешто другачије у односу на тадашњи режим, а то је урадио Лазар , био је ухапшен.
И то из војске. Ту се упознао са неким албанским дисидентима са Косова, са којима се спријатељио. Од тада његов благонаклон став према косовским Албанцима. Овај рођени Београђанин, желио је да буде сахрањен негдје на Бурми. Негдје далеко. Нигдје се није уклапао.
Ни комунизам, ни Милошевић, ни национализам. Заиста не знам гдје је мјесто људима попут Лазара? И Лазар је, а да то није ни знао, можда, спадао у ону групу људи коју зову ,,дјеца апокалипсе“. Вјечити бунтовници, без разлога или са разлогом, али бар нијесу млаки. “Или си врућ или хладан, ако си млак, избљуваћу те“. . .
