Пише: Милош Лалатовић
Запалио сам последњу цигарету из кутије. Нецу више, много сам пута рекао, али ипак, поново сам почињао. Теска навика. На столу је стајала испијена лименка кока коле, кесица бомбона и кекс. Баш ми се свиђа ова комбинација, дјелује кул, необавезно. Дигох се, узех капут, и изађох. Испред зграде назвах пријатеља, Милана. Јеси ли за пиво, упитах га? Увијек, одговори он. Увијек су ми се свиђали људи, који су били спремни за овакву врсту акције, за излазак, који су ,,орни“ стално. Најдосаднији су они којима се нешто стално спава, са њима комуникација личи на тешко смарање, имате утисак да уопште нијесу заинтересовани за вас и ни за што, без да дођу кући да спавају. Милан дође за десет минута, уђосмо у локал. Док смо чекали да конобар донесе пиво, пажњу ми привуче средовјечна женска особа. Испијала је нека егзотична пица, једно за другим. Личила је на оне холивудске звијезде из црно-бијелих филмова, само јој је хвалила муштикла са цигаретом. А, ево сад и то. Додуше не муштикла, већ само необично дуга танка црвена цигарета. Ова жена је била дефинитивно у стилу „сав тај џез“. Упитах Милана, шта мисли о овој госпођи?
Необична зена, која је вјероватно дошла из иностранства, негдје. Изгледа да је стварно тако и било. Конобар кога смо познавали, кроз разговор нам рече да је сазнао, да је ова жена дошла негдје из Израела, да је поријеклом одавде, да је била удата за богатог индустријалца, муж јој је умро, њој је откривена тешка болест, а остало јој је велико богатство, о коме не може више да брине, и дошла је овдје да подијели своју имовину, јер јој није остало много. Од родбине готово да није имала никог. Такође ни њен муж. Одлучила је да усрећи висе наших људи, и да им да једну позамашну суму новца.Већ је у Израелу распродала све што је имала, новац јој је у банци, ради се о врло великој суми. Распитивала се насумице коме је заиста најпотребнији, и новац дијелила потпуним странцима. Пошто је знала конобара са којим смо причали, након што је видјела да разговара са нама, питала га је да ли би жељели да пређемо за њен сто, да са нама поразговара? Пристали смо. Сједите господо, рече елагантно- необично жена, као да разговара са неком аристократијом.
Људи не живе добро у Вашој земљи, како се ви сналазите? Па, сналазимо се, радимо разне ствари, немамо стално запослење, одговорисмо ми. А шта ако бих вам ја помогла да промијените то? Како, упитасмо? Жена већ објасни своју ситуацију, коју нам је конобар испричао, и рече, даћу вам по милион и једном и другом, под једним условом. Чега милион, замуцкасмо Милан и ја? Долара. Остадосмо запрепашћени. Је ли ово нека скривена камера, или шта? Не, заиста, као што рекох нудим вам милион долара под једним условом. Којим? Да те паре не задржите за себе само него да обилно помажете свима којима је потребно. Чекајте, госпођо, како, уопште нас не познајете, како нам можете дати толики новац? Као што сам вам већ објаснила, моји су дани одбројани, имам неколико мјесеци, годину највише, шта ће ми сав тај новац. Хоћу барем неког да учиним срећним, да испуни сан, а ће те срећу преносити на друге и помагати им. У реду? У реду, рекосмо ошамућени од свега. Како смо неко вријеме још провели са овом необичном дамом, остависмо јој наше жиро рачуне за уплату, захвалисмо јој се, и одосмо. На изласку из локала рекосмо, шта ако нас баба, иако није баш то била, зезне? Ма, брига нас, рече Милан, није важно, џаба смо добили, нека буде како хоће.
Сјутра дан ујутро, стиже ми порука о уплати позамашне суме. Па, ја сам милионер. Тако лако постадох. Одмах назвах Милана, да ли је и њему стигла уплата, одговори потврдно. Бозе, шта сад са оволиким новцем? Увијек сам кукао због недостатка пара, сад због сувишка, чудна ствар. Покренух посао о ком сам давно још маштао, али само маштао пошто није било шансе да се спроведе у дјело, а ево ме сад. Живот заиста, што рече неко, пише романе. Заиста, на овом свијету постоје посебни људи који понекад, додуше врло ријетко, учине да живот буде бајка, а они као и ова госпођа попут ,,добре виле“ из Пепељуге. Само сад и ми треба да будемо добри, да чинимо милост и испунимо жељу ове добре жене, која ето већ одавно више није са нама.
