Пише: Милош Лалатовић
Један од најшокантнијих пјесника свога доба, па и данас, свакако јесте Шарл Бодлер. Несхваћен за свога живота утјеху је тражио у пороцима. Опијао се, пушио опијум, користио тинктуре са његовим концентратом, бојио косу у зелено због свог омиљеног пића абсинта, љубав тражио код проститутке.
Шарл Бодлер је рођен 1821.године. Рано оставши без оца у својој шестој години, мајка му се преудала за потпуковника, који ће касније постати амбасадор. Бодлерово дјетињство је било тешко, под сталним притиском његовог очуха, који се без сумње бринуо о њему. У зрелом добу свога живота ће говорити “ кад сјетим тога доба, претренем“.
Рано је почео да живи боемски, задуживао се. У својој двадесет првој години насљедио је велики новац, који је потрошио у току неколико година. За живота је стекао малобројну публику, иако су његове пјесме изазвале пажњу јавности због кршења јавног морала. Његова позната збирка пјесама је “Цвијеће зла“. Сам назив је контраверзан и са психолошког аспекта описује Бодлеров живот као хладну и мрачну љепоту. Неколико његових пјесама су биле забрањене и у почетку се нијесу нашле у поменутој збирци, да би се после ипак штампале. Волио је готичке романе, као и приче Едгара Алана Поа, аутора чувене поеме“ Гавран“. Његов превод Поових дјела се сматра најбољим. Као и сам Бодлер и По је слично живио.
Бодлера су или врло цијенили или омаловажавали. Много су га вољели Артур Рембо, као и Пол Верлен. Сви су представљали на челу са Бодлером осниваче књижевног и уметничког правца модернизма, који раскида везе са традицијом, за разлику од до тад доминантних “јунака“ и “хероја“ главни ликови у њиховим дјелима су “антијунаци“ или “антихероји“, тј.презрени, порочни и меланхолични типови. Овај период књижевности познат је и као декаденца.
Бодлер се једно вријеме упетљао и у окултизам. Чувена је његова изјава“ главна превара ђавола је да убиједи људе да не постоји“. Понекад се прави паралела између њега и окултисте Алистера Кроулија, који је живио после Бодлера.
Нешто прије своје смрти Бодлер је доживио тежак мождани удар, од којег је остао непокретан. Умро је 1867. године. Сахрањен је, иронијом судбине, поред свог толико омраженог очуха.
Како је вријеме пролазило Бодлеров књижевни опус је постојао све популарнији. Оставио је трага на многе пјеснике, писце, умјетнике, па и са наших простора. Слично Бодлеру, своју су тугу утапали и Ристо Ратковић, Тин Ујевић, Владислав Петковић Дис. Велики утицај је имао и на књижевнике двадесетог вијека, попут Алана Гинсберга, као и на рок музичаре, посебно Џима Морисона.
Бодлера треба читати са пажњом и одређеним опрезом. Пјесме су му попут његовог живота промјенљиве. Неке су мирне и мистичне, друге можда опет мистичне, али разуздане, шокантне и оштре.
