Пише: Синан Гуџевић
Да ме је неко упитао на којег аутора или на коју књигу помислим кад дођем у своје родно село Граб, ја бих одговорио да се аутор зове Хуан Рулфо, а књига је његова књига „Педро Парамо“. Могао бих и описати више ствари које повезују Граб на јужној страни Голије са мјестом Комала у којој се збивају збивања која је описао Рулфо. Могао сам, и могао бих, могу и сада то казивати, јер чујем како кроз напуштене и зарасле стазе Граба дању и ноћу иду гласови некадашњих рођака који више не ходају земљом, јер чујем кобиле, ждријепце и ждребице како њиште и хржу, да ми из лијески, јохиних крошњи и букових шумарака долазе гласови радио репортера који преносе утакмице из 1966. године или пјеваче с јаке радио станице Скопје како звонко пјевају кроз клеке и кроз папрат, да чујем глас Рахимов док приповиједа о јежу који лијеже на опале џанарике како би му се оне наболе на игле, па да их сав џанарикав носи својој дјеци, која ће џанарике с њега скидати и јести.
Чујем често наше псе Кунова и Ценова (који је знао бројати овце у стаду) како лају на невидљиве пролазнике или на кљусад која је незатворена у тор остала да трупа копитама по тврдом путу. Чујем често Шемса како пјева „Ој Јелена, кћери моја једна“, чујем Чапова како кевће радостан што се вратио чак из Шумадије, гдје га је Хивзо одвезао да га изгуби. Чујем хармоникаше Хазба и Таипа и дјецу чујем како трче да купе бомбоне које је дјевер невестин бацио пред њих, чујем кобилу Брњу како јој шушти грива док трчи подно села слушајући хармонику из радија. Све то свакога љета чујем и слушам, и видим да и не гледам. И млаз свјетла из гробља како се диже и пада на врх Козника видим, и гласове ноћних копача уранија у Кознику чујем.
Доста година већ мени Граб личи на оно мјесто Цомала у роману „Педро Парамо“ Хуана Рулфа. Доста година и сваке године све више. То што свакога љета у Грабу чујем, а понекад и у Загребу, учврстило је моју вјеру да су Граб и Цомала неке далеке својте, можда су чак и неки антиподи. Тако ми је Едувигес Дyада одавно својта Нејме Гуџевић, мајке Хајра Љајића, оца Расимова. А Мигел Парамо је својта Раму, оцу моје мајке. Коњ Колорадо је био Дорат Рамов. Парамо је мени Па – Рамо. Ето тако је то било и бивало, чинило се учвршћено и обликовано у успомену и у успомене. Право речено, имало се шта обликовати.
За аутора и књигу сам први пут чуо од Васка Попе, најмање десет година након што је објављена. Уредник јој је био он, Васко Попа. У то вријеме сам упознао и преводиоца књиге Радоја Татића, а коју годину касније сам упознао и Душана Ристића, умјетника који је начинио амблем на корицама књиге. Има још: упознао сам и аутора предговора Хуана Октавија Пренца, и виђао се с њиме у Београду, па послије и у Трсту. Једино је недостајало да упознам и аутора Хуана Рулфа. У увјерењу да ће се то и остварити био сам замолио пјесника хиспанисту Бранислава Прелевића да ми каже кад чује да ће Рулфо доћи у Југославију. Те наде сам се лишио тек кад је 7. јануара 1986. стигла вијест да је у Мексику Рулфо умро. Тако ми се књига, коју сам читао и у Грабу и у Београду, дуго чинила недовршеном успоменом коју сам морао уписати у довршене јер се употпунила докле
Чинила ми се довршеном, све док ми почетком прошлог августа у Граб није дошао у посјету Муриз Чоковић. Ријеч по ријеч, Муриз ми исприча и како је он десетак година радио на пројекту Лепосаве Милошевић Сибиновић, а пројект је био међународни, и предвиђао је да умјетници цртају и сликају на пергаменту, то јест на јагњећој кожи. Пројекат се звао „Пергамент Србија“ и имао је више тема, воду, лет, кањон Увца, играчке-роботе, хришћанство, Први свјетски рат, да сад не набрајам све њих, једна од њих се звала, ни мање ни више него илустрације за књигу „Педро Парамо“!
Да сам имао капу у ономе хладу, била би ми се окренула око главе. Мој рођак Муриз је на пергаменту сликао призоре из „Педра Парама“! И то је радио у вријеме кад смо се и виђали у Пазару, кад сам боравио љети у Грабу. А ја о томе нисам знао ништа. Док ми је то излагао, и показивао фотографије хармонике – концертине – трудио сам се да не показујем своју запрепаштеност тренутком. Трудио сам се и мучио се под навалом ријечи које су се у мени гомилале и пријетиле да покуљају као коњи преко ограде. У Грабу, гдје одавно душе умрлих луњају некадашњим путељцима, а прате их некадашњи гласови, лавежи, рика и блејање, хрзања и грактаји, у тај разграбљени Граб мени је дошао сликар који је на јагњећим кожама сликао потонулост Камале и Медиа Луне. И насликао је и коње, и онога чувенога по имену Колорадо.
Муриз је растао и на Пештери, за школских распуста се најбоље расте на Пештери, и ту је под Гиљевом планином Муриз добро упознао коње Рама Куртановића, и теглећег Зекана и јахаћег Дората. И није му требало знања о коњима, он га је довољно имао из дјетињства са Пештери, од коњокроте и коњаника Рама. Ти Муризови коњи из „Педра Парама“ и „Долине у пламену“ били су они моји из дјетињства, они које је најчешће чувао Хајриз, под обавезу да их уочи петка догна у село, јер су петком Гуџевићи на коњима ишли у Дугу Пољану.
(О тих Хајризових мука с коњима: он их све скупи и дотјера на Становишта изнад села, они благи и мирни, све потаман с њима; кадли, наједном, као да им је стигла некаква наредба с неба, читава се та ергела распрсне на сто страна, чувар Хајриз очајан, сумрак је, треба их опет скупити и сагнати у село; коњи нису колективни као овце, нису ни као говеда, коњи су непредвидиви, најтеже је бити коњима чобанин). Коње је Муриз сликао на јагњећим кожама, и те су слике биле изложене у Београду, у Краљеву, у Пазару, али и у Паризу. И у Мексику су биле Муризове слике коња из „Педра Парама“!
О коњима код Јуна Рулфа Муриз ми је причао на мјесту на које су прије двадесет година стигла два знојава човјека и казала ми како су они из телекома и долазе да селу понуде телефонску линију. Имамо 40 слободних линија за Граб, рекли су. Граб тада има само четири куће, моја је четврта. Рекао сам им да одвоје четири прикључка, по један за сваку кућу, а да 36 преосталих проведу у гробље удно села. Мислили су да сам луд, а мислио сам озбиљно. Да преко телефона чујемо оне који су умрли у селу и укопани у њему.
Као глас рано умрле Севде, којој је болест са чела отишла у главу, па се понекад јави тихо пјевајући: Отуд иду три Грчета/ да обљубе три Гркиње. И гласови Мурата и Махије, мужа и жене умрлих исте ноћи, јер су јели меса зараженог црним приштом. Гласове оних који су помрли далеко од Граба доноси вјетар и доноси их ноћ. То су они који се разазнају, али их не можемо препознати: глас Шемсове браће Азиза и Ћамила, који су умрли у Галицији као ђурунлије Османског царства, глас Хазиров, коме је горка смрт загорчала земљу на којој је искрварио, па је једна тестија направљена од те земље давала води грк окус, знак Хазирове смрти.
Пјесник Исмет Реброња, Муризов и мој пријатељ, тврдио је да се ништа на свијету не губи, ни гласови, те да ће се наћи неки изум који ће их све наћи. Мој рођак Рахим (његов се глас може у Грабу чути на више мјеста) тврдио је да се на Пештери ријечи на хладноћи смрзну, а кад отопли одмрзну се и чују се оданде гдје су изговорене. Је ли то илузија, она за коју Доротеа из „Педра Парама“ каже да је скупа ствар? А скупа ствар јест илузија: Доротеа живи у илузији да има сина, и тражи га, а Хуан Прекиадо живи у илузији да има оца, и тражи га.
И је ли илузија увјерење овога који пише да је улогу Педра Парама у његову животу коначно обликовао у успомену Муриз Чоковић? То јест, да ли је оно љетос у Граб дошао Хуан Рулфо у лику мога братучеда сликара и кипара Муриза Чоковића?
Извор: Портал Новости
