Piše: Milica Trklja
Takozvani premijer samoproglašenog „Kosova“ Aljbin Kurti obišao je tri „tradicionalne“ prizrenske kuće koje su nedavno obnovljene u okviru priprema gradskog centra Prizrena za UNESKO kandidaturu. On tvrdi da je njegova vlast zaustavila degradaciju spomenika, a izjavio je i da se nastavljaju radovi na obnovi desetina njih širom „Kosova“.
Univerzitetski profesor i istoričar Miloš Ković osvrnuo se za Sputnjik na pitanje nasleđa, objasnivši da je u prizrenskoj čaršiji, osim Srba i Turaka, svakako bilo i Albanaca, ali da svako ko se iole razume u istoriju grada Prizrena zna da su njega kao trgovačku varoš izgradili Srbi.
To je, kaže nam, evidentno svakome ko ode da poseti grad na Bistrici i tu se ne radi samo o duhovnom nasleđu ovekovečenom u crkvi Bogorodice Ljeviške, Bogosloviji Sime Igumanova, crkvi Svetog Spasa… Čak je i Sinan-pašina džamija, koja pripada osmanskom nasleđu, izgrađena od kamena sa ruševina manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, zadužbine cara Dušana.
Nasleđe na Kosovu i Metohiji može se nazvati vizantijskim, može se nazvati srpskim, može se nazivati i osmanskim, pa ponovo srpskim, odnosno jugoslovenskim. Teško da se može nazvati albanskim bilo šta osim onoga što je urađeno u poslednjih nekoliko decenija u socijalističkoj Jugoslaviji u kojoj su Albanci imali sva prava, pa i mnogo veća nego Srbi. Udeo Albanaca u stvaranju Prizrena je više nego simboličan, osim ako ne govorimo o poslednjih 25 godina, stambenim zgradama i tržnim centrima koji su nikli za to vreme, rekao nam je Ković.
Kurti govori o dve ili tri kuće koje su obnovljene i potpuno je neverovatno, smatra Ković, da neko na osnovu ulaganja u nekoliko trošnih kuća u prizrenskoj čaršiji počinje tvrditi da bi taj grad trebalo u ime „Kosova“ biti proglašen za baštinu UNESKO-a. Naravno da Prizren zaslužuje da se nađe na UNESKO listi, ali nikako se ne može nazvati „kosovskom“, odnosno albanskom baštinom.
Miloš Ković: U susret „Svesrpskom saboru, Slavlje u Beogradu, poraz na Kosovu
Postoji li albanska baština na Kosovu i Metohiji?
Albanski doprinos spomeničkom nasleđu Kosova i Metohije svakako se ogleda u statuama američkim predsednicima i NATO, a pored njih širom južne srpske pokrajine niču i spomenici perjanicama terorističke organizacije OVK. O njihovoj umetničkoj vrednosti profesor Ković naglašava da ne bi govorio.
Posetioci Prizrena videće još jedan spomenik koji je zaista vredan pažnje u tom gradu, a to je spomenik NATO. Njega čini velika NATO zvezda okružena zastavama NATO država i moram priznati da nikada nisam video takav spomenik, a dosta sam putovao.
Pored ovih zadužbina posvećenih severnoatlantskoj alijansi, Ković navodi da se na Kosovu uzdižu i stambene zgrade, uglavnom prazne, kao i ogromne i takođe uglavnom prazne tržne centre.
Ne vidim zaista koja je to vredna bogomolja, šta je to što je zaista vredno i koje je to viševekovno nasleđe koje su gradili Albanci i kojem mogu da se pohvale albanski turistički vodiči. Naprotiv, ono što sam video na Kosovu i Metohiji jeste da albanski vodiči vode strance da vide srpske spomenike, prilikom čega, naravno, naglase da se radi o spomenicima „kosovskog“ nasleđa i arhitekture.
Veruju li Albanci u svoje laži?
Profesor obrazlaže da oni koji se bave ovom vrstom propagande i otimačine i te kako dobro znaju da prisvajaju i kradu ono što je tuđe, ali da se preuzimanjem takvih modela razmišljanja u školskom sistemu i u medijskom prostoru laži oživljavaju i u njihovim glavama – počinju da važe za istinu.
To vidimo ne samo na ovom slučaju Kosova i Metohije, to se gotovo svakodnevno događa i u Hrvatskoj, odnosno u Krajini odakle je srpsko stanovništvo proterano, to se događa u Crnoj Gori gde pokušavaju da asimiluju srpski narod, to se događa u Severnoj Makedoniji gde je takođe u toku asimilacija srpskog naroda… Dakle, mi vidimo da se to događa praktično svuda gde kreatori novih nacija i konstruktori sećanja mogu da domaše.
U Ukrajini se, kaže naš sagovornik, najbolje može videti dokle to dovodi. Vidimo generacije koje zaista počinju da veruju u laži i koje su čak spremne da za te laži i umru. Iz ovog razloga, napominje Ković, ne bi trebalo potcenjivati domašaj laži i ne bi trebalo potcenjivati svest i rešenost konvertita da brane ono u šta veruju.
Šta će njima naše crkve?
Za profesora Kovića prva asocijacija na otimanje kulturne baštine je – genocid. Po definiciji Ujedinjenih nacija, genocid ne podrazumeva samo uništenje jedne, uz lišavanje osnovnih sredstava za život, već i uništenje samih tragova te civilizacije i te zajednice.
U tome se albanski šovinisti ugledaju na svoje učitelje. To su nekada bili Turci, a danas su to Amerikanci. Dakle, to je klasičan primer genocida, a najveći primer genocida u istoriji čovečanstva dali su Amerikanci uništavanjem starosedelaca američkog kontinenta. To su radili i Španci, ali Amerikanci, odnosno engleski kolonizatori, postavili su taj genocidni standard koji su Albanci samo prihvatili.
Prvi korak je optuživanje datog stanovništva za sva zla i zverstva koja su ljudskom umu zamisliva. U slučaju američkih starosedelaca, to su kanibalizam i prinošenje ljudskih žrtava, a u slučaju Srba optužbe za ratne zločine, Veliku Srbiju i genocid. Zatim se pristupa uništenju zajednice, ubijanju i proterivanju, nakon čega sledi pljačka materijalnih dobara.
Dakle, pošto istrebite datu populaciju, onda uništavate i njene tragove. Vi ih možete uništavati onako kako su albanski šovinisti razorili veliki broj srpskih svetinja i gotovo sva srpska groblja do kojih su mogli da dođu, ili ih prisvajate i proglašavate svojim.
Ono šta se sada događa sa pokušajem Aljbina Kurtija i njegovih saradnika da srpsko kulturno nasleđe proglase „kosovskim“, odnosno albanskim, jeste klasičan primer genocida. Očigledno je da su u Prištini, odnosno Vašingtonu, Berlinu, Briselu, Londonu, Parizu, zaključili da je genocid nad Srbima priveden kraju i da je sada došlo vreme za prisvajanje i preimenovanje srpskog kulturnog i duhovnog nasleđa, zaključuje Ković.
Izvor: Sputnjik