Piše: Miloš Ković
Gradić Mauthauzen je prijatno mesto na obali Dunava, koje odiše tipično austrijskim spojem reda i ležernosti. Sve je tu na svome mestu, sređeno, popravljeno, uobličeno, očišćeno. Posetilac može da u nekom od kafea poređanih duž obale popije kapućino i odmori pogled na velikoj, svetlucavoj reci. Kada je vreme lepo, može da gleda kako Dunavom promiču jedrilice i brodići sa relaksiranim pripadnicima austrijske srednje klase.
Na bregovima iznad ovih pastoralnih pejzaža nalaze se dva spomen obeležja. Jedno je groblje stradalnika iz Prvog svetskog rata, pomrlih u koncentracionom logoru Mauthauzen. Tu je, kako piše na memorijalnoj ploči, sahranjeno 8.000 Srba. Po jednom austrijskom izvoru tu je sahranjeno 7.038 Srba; po drugom, samo tokom zime 1914-1915. u ovom logoru umrlo je skoro 12.000 Srba. Zarobljeni, ovde dovedeni i izloženi neljudskim uslovima oni su ustvari, svi odreda, ubijeni. Među pripadnicima ostalih naroda, ovde sahranjenih, najviše ima Italijana, ukupno 1759.
Foto: Iskra
Samo nekoliko brda dalje, nalazi se koncentracioni logor iz Drugog svetskog rata. Procene broja Jugoslovena koji su tu napustili ovaj svet, robijajući zajedno sa pripadnicima ukupno 34 nacije, kreću se do blizu 13.000. Nema posebnog podatka za Srbe, ali svedoci ne spore da su činili ubedljivu većinu među ovde utamničenim Jugoslovenima – zna se ko su bili glavni nerijatelji Nemaca i Austrijanaca i koga su zatvarali u logore. Jedan od logoraša se sećao da je bilo čak i onih koji su u Mauthauzenu robijali u oba svetska rata. Tu je bilo mnogo četnika, po nekim procenama oko hiljadu njih. Činjenica je, takođe, da je među jugoslovenskim logorašima u Mauthauzenu bio veliki broj Slovenaca. Prema njihovim novijim proračunima, ovde ih je stradalo oko 1.500.
Koncentracioni logor iz Prvog svetskog rata bio je deo sistema austrougarskih koncentracionih logora za Srbe, među kojima su najstrašniji, uz Mauthauzen, bili oni u Nežideru, Nađmeđeru, Boldogasonju, Doboju, Aradu, Hajnrihsgrinu (Jindrihovicama), Kečkemetu, Braunau, Ašahu, Drozendorfu, Vacu, Čegledu. Ovi logori nisu imali plinske komore i krematorijume, kao oni nacistički, ali Srbi su i tu streljani, vešani, do smrti prebijani, mučeni, ostavljani da zimi spavaju na zemlji, bez krova, na patosima baraka bez prozora i vrata, da umiru bez ikakve lekarske nege. Svedoci opisuju kako su u Mauthauzenu, u kome je robijalo oko 40.000 ljudi, pod Alpima, Srbi zimi umirali od smrzavanja, a leti životarili usred prljavštine, blata i izmeta. Čuvari su ih prebijali kundacima. Ukopavali su se u gomile đubreta, da bi se zaštitili od zime. Umirali su ponajviše od bolesti, hladnoće i gladi. Ono malo tu zatečenih austrijskih lekara brzo je odneo tifus. Nastradao je i biskup obližnjeg Linca, pošto je posetio logor i srpske vojnike. One Srbe koji su odvučeni na frontove, kako bi tamo bili korišćeni kao robovska radna snaga, niko nije ni opojao ni prebrojao. Stanje u logoru će se popravljati tek od 1917, ali su umiranja nastavljena. Oko pedeset kilometara udaljen od vojničkog logora Mauthauzena, nalazio se koncentracioni logor Ašah, u kome su, uz zarobljene vojnike, držana srpska deca i starci. Po jednoj proceni, kroz njega je prošlo gotovo 11.000 Srba; odneo je 5362 srpskih života.
Foto: Iskra
U Drugom svetskom ratu, Mauthauzen je bio glavni koncentracioni logor u sistemu od čak 60 podlogora na tlu Austrije, među kojima su kamenolomi u Guzenu bili najvažniji. U kategorizaciji nacističkih logora, Mauthauzen je, slično Aušvicu, pripadao „logorima smrti“. Potreba za radnom snagom u kamenolomu u Mauthauzenu i u industrijskim postrojenjima bila je racionalizovano opravdanje za neopisivo zlo i patnju koja je tu nanošena ljudskim bićima. Gasna komora odnela je oko 10.000 života. Ljudi su svakodnevno vešani, streljani, do smrti prebijani. Umirali su od bolesti, smrzavanja, iscrpljenosti od robovskog rada u kamenolomu granita. Nad njima su vršeni medicinski eksperimenti; ubrizgavali su im čak benzin u srca, da bi videli koliko će ko posle toga da preživi. Od kože ovih nesrećnika nacisti su pravili abažure za lampe.
Koncentracioni logor Mauthauzen iz Prvog svetskog rata nije sačuvan. Na groblju njegovih žrtava, Italijani su podigli zajednički spomenik sa potresnim stihovima posvećenim „deci Italije i Srbije“. Tu su marljivo popisani i neveliki brojevi stradalnika iz drugih zemalja. Italijanske žrtve Mauthauzena sahranjene su pod krstovima, sa imenima i prezimenima. Srbi su na mestu masovnih grobnica, gde i danas počivaju, dobili šest zajedničkih humki, od kojih je sačuvano njih pet, sa natpisima na nemačkom: „Ovde počiva 1666 srpskih vojnika iz Svetskog rata 1914-1915“, „Ovde počiva 1662 Srba“, „Ovde počiva 1149 srpskih vojnika iz Svetskog rata 1914-1918“…
Foto: Iskra
O groblju brine udruženje Crni krst Austrije. Verovatno da bi umanjili političke i moralne posledice svoje prevashodne brige za grobove vojnika zločinačkih, okupatorskih vojski Austro-Ugarske i Austrije iz dva svetska rata, oni obnavljaju vojnička groblja svih nacija. Setih se da sam po Albaniji nailazio na grobna znamenja srpskih vojnika, sačuvana od albanskog razaranja i srpske nebrige samo zahvaljujući brizi Crnog krsta Austrije. Teško se može poverovati u to da bi bez njih srpske humke u Mauthauzenu opstale do današnjeg dana.
U Mauthauzenu se, ipak, današnje generacije Srba nisu osramotile. Na stogodišnjicu od završetka Velikog rata, pored italijanske kapele, Srbi iz Austrije, Republike Srpske i Srbije podigli su prelepu Spomen-kapelu Svetih novomučenika srpskih. Ovakve kapele najbolji su način obeležavanja mesta srpskih stradanja; samo su istinski hrišćani kadri da, u tolikom zlu i patnji, prepoznaju svrhu i smisao.
Za razliku od logora iz Prvog svetskog rata, obližnji „logor smrti“ iz Drugog svetskog rata sasvim je sačuvan. Tu su zidine i žica, barake za smeštaj logoraša, kupaonica, kuhinja, plinska komora, bunker ispred koga su obavljana streljanja i vešanja, krematorijum, kamenolom sa čuvenim stepenicama uz koje su logoraši pod kišom udaraca vukli granit.
Na ulazu u logor, svaka nacija podigla je spomenike svojim stradalim sunarodnicima. Kraj jugoslovenskog spomenika, Srbija je 2017. postavila i jedno svoje, skromno znamenje.
Foto: Iskra
Spomen ploče nalaze se i sa unutrašnje strane logorskih zidina. Među njima je i jedna sa „grbom“ teritorije, koju pod imenom „Kosovo“ današnja Austrija, sa svojim saveznicima, posle vojne agresije i uništenja srpskog stanovništva iz 1999. i 2004, i danas pokušava da otrgne od Srbije. Na toj tabli na albanskom i nemačkom jeziku piše „U znak sećanja na žrtve sa Kosova“. Ko su tačno bile te žrtve? Je li među žrtvama Mauthauzena zabeležena i jedna sa albanskim imenom i prezimenom? Tek nešto manje nadrealno izgleda tabla na kojoj piše „U znak sjećanja na građanke i građane Bosne i Hercegovine koji su pali kao žrtve fašizma“. Nazvati žrtve Mauthauzena iz Bosne i Hercegovine, građane Jugoslavije, ubedljivom većinom Srbe čiji potomci danas žive u Republici Srpskoj „građankama i građanima Bosne i Hercegovine“, predstavlja porugu nad žrtvama i klasičan primer zlopupotrebe prošlosti zarad trenutnih političkih interesa. Tu je, naravno, i ploča na kojoj piše „U znak sjećanja na crnogorske žrtve“. Bilo bi zaista važno i dobro da se utvrdi tačan broj albanskih, bošnjačkih, hrvatskih žrtava ovog logora, kao i onih koji su se tada izjašnjavali kao etnički Crnogorci. Prema svedočenju partizana, logoraša iz Mauthauzena i pisca monografije o ovom logoru Miodraga Milića, Srbe koji su kroz NDH u furgonima voženi ka Mauthauzenu, nemački esesovci morali su da brane od nasrtaja hrvatskih i muslimanskih ustaša. Istoričar Dimitrije Đorđević, koji je u Mauthauzen dospeo kao četnik, upamtio je da je među čuvarima ovog logora, pored esesovaca, bilo i ustaša.
Još jedna uvreda srpskim žrtvama Mauthauzena i njihovim potomcima nanesena je u današnjoj logorskoj kupaonici. Na njenim zidovima su, naime, istaknuti i prokomentarisani posebno zanimljivi grafiti, koje ispisuju posetioci logora. Pored srpskog krsta sa ocilima stoji tačno objašnjenje šta četiri slova S znače, da bi u nastavku ovaj nacionalni simbol Srba, koji se nalazi na zastavi SPC, na kupolama Hrama Svetog Save i drugih srpskih crkava, pa i iznad ulaza u Spomen-kapelu Svetih srpskih novomučenika u Mauthauzenu, bio defamiran na sledeći način: „Za vreme jugoslovenskih ratova iz 1990-ih, koristile su ga srpske nacionalističke grupe da bi obeležile osvojenu teritoriju. Mnogo ljudi vidi ovaj simbol kao izraz svog identiteta; drugi ga povezuju sa kriminalnim nacionalizmom“.
Foto: Iskra
Miodrag Milić se sećao da su su njega i njegove sapatnike, prilikom dolaska u logor, austrijska deca psovala, pljuvala i kamenovala. Dimitrije Đorđević je upamtio ravnodušne i neprijateljske poglede stanovnika ovog i tada prosperitetnog gradića, dok su se nesretni logoraši teškom mukom vukli ulicama, od železničke stanice do logora. Lokalno stanovništvo nije samo igralo fudbal sa esesovcima, na terenima pored logora. Ono se pridruživalo hajkama na odbegle logoraše. Naročito su se istakli u lovu na bosonoge, izranavljene sovjete, prilikom velikog, tragično neuspelog pokušaja bekstva, početkom februara 1945. godine.
Mauthauzen srpskom posetiocu pruža nekoliko važnih lekcija. Za razliku od redovnog kajanja zbog Holokausta, ništa ne ukazuje na bilo kakav sličan odnos Austrijanaca prema genocidu počinjenom nad Srbima. Čak i groblje iz Prvog svetskog rata lokalno stanovništvo naziva „Italijansko groblje“. Na izložbenoj postavci u logoru smrti, ispod jedne fotografije u tek prispelih srpskih četnika, piše da ona predstavlja „jugoslovenske partizane“. Naprotiv, čak i danas, posle svega, u Mauthauzenu se nailazi na neprijateljstvo prema Srbima. Isto se može reći i o odnosu prema genocidu izvršenom nad Rusima u Drugom svetskom ratu. A u Mathauzenu su, posle Jevreja, ponajviše stradali upravo Rusi, potom Poljaci i Srbi.
Foto: Iskra
Genocid nad Srbima nije bio incident u istoriji Austrije i Nemačke. Nije počeo 1941, niti se okončao do današnjeg dana. Od 1914. Ponovljen je bar dva puta. Austrija nije članica NATO pa, za razliku od dva svetska rata, nije kao Nemačka neposredno učestvovala u genocidu nad Srbima u Krajini, na Kosovu i Metohiji. Posredno, diplomatski i na druge načine, ona je sa svojim saveznicima razarala Jugoslaviju i danas to pokušava da učini sa Srbijom. Austrijski (nemački) genocid nad Srbima, sve do današnjeg dana, ostaje nepriznat i nepokajan.
Izvor: Iskra
