Пише: Др Радослав Т. Станишић
Дивље јагоде су вјероватно најтоплији филм Ингмара Бергмана. У њима је исцртана географска и духовна одисеја старог професора Исака Бјорга (његово име на шведском значи отприлике ’’ледена тврђава“). Професор се спрема на пут, за вожњу од 14 сати ка Лунду, граду у којем треба да прими почасни докторат за свој педесетогодишњи стручни рад. Живи са Авгодом нешто мало млађом од њега окретном и прецизном кућном помоћницом, и псом. Сања сан; црне коње који вуку кочију у којој је мртвачки сандук и руку која оживљава и жели да га повуче, али, у том сандуку је у ствари он!?
Успио је овај пут прилично слабашно да се истргне из тог јаког, сигурног стиска и позива. Да ли снове измишљамо или су они дио нас, дио живота који никад нисмо проживјели и који нас одваја од овог свакодневног? Велики сат без казаљки, симболично показује да је његови вријеме већ истекло. Вријеме има свој смисао само ако има трајања и ако ми трајемо у њему, наравно својим проживјелим животом и људским трагом који смо утрли кроз његов ток. Покушава да има отворени разговор са сином Евалдом циничним и депресивним човјеком кога Мариан планира да остави. Мариан је Евалдова супруга. Евалдо је хладан и резервисан, не воли дјецу и то отворено показује када му Мариан саопштава да је трудна; – говори јој да је он само ходајући мрзац иако има само 38 година.
Професору је седамдесет и осам година, осјећа се уморним — тако да му све те спољне почасти не значе много. Његове мисли везане су више за прошлост — а будућност је у њима само спокојство и смрт на коју се већ психолошки припрема. Бергман је имао срећу да приволи на сарадњу чувеног редитеља и глумца, који тумачи професора Виктора Шестрема, коме шведски филм у много чему дугује своју аутентичност, стил, драматичност, психолошку везаност за природу, литературу и све оно што Нордијце чини тако својим у културним и историјским овирима.
Мариан му говори у тој дугој вожњи ка Лунду да је стари егоиста и да је увијек мислио само на себе, он то прихвата мирно и без противљења било каквога.
Професор сам истиче да је тренутно здрав и да нема разлога за неспокојство. У животу је знао само за рад, брак му није био нарочито срећан мада жали што је остао без жене, имао је деветоро браће и сестара и сви су помрли. Снага овог Бергмановог свођења рачуна једног дана у животу, или боље речено: живота у једном дану, с обзиром да дуго путовање призива разна сјећања, у којем он комбинује објективне и субјективне стварности Бјорговог живота. Желио би да се извезе из куће, да сам управља аутомобилом, да посјети мјеста своје младости, да се подсјети оних дивних дана у којима су се окупљали у кући својих родитеља. Бјорг се кроз цијели филм сјећа његове куће и великог дворишта, шуме и дивљих јагода. Можда је, задњи пут отишао до њих. Сјео је у шумарку и успомену се навирале као јесење кише. Те шумске, мале слатке јагоде за њега је брала Она – а он је ипак није оженио!?
Поново је осјетио укус тих дивљих јагода и своје необуздане младости и у преплављеним успоменама видио је њу – Сару. Обузело га је осјећање испразности у туге.
Све се то прелива из једног у друго, губе се раздаљине догађаја, изједначује се прошло и сађашње вријеме, жеље и реалност, те се заједно претварају у један дијалог о пролазности, сновима и жељама. На путу ка Лунду професор и Мариан примају стопере, два младића и дјевојку који су врло симпатични, када су се мало боље упознали успоставили су искрен однос. Чак су били са професором и на церемонији додјеле награде. Свирали су му под прозор и са њим се дирљово опростили. Отишли су на пут за Италију с гитаром у руци. Колико је младост лијепа толико је – старост тужна. Професор одлази у посјети својој мјаци која има 96 година. Живихна и крепка старица која се жали да јој нико не долази, само јој пишу писма а долазе само када им затреба новац. Мајка каже своме сину Исаку да има једну велики ману – што не умире-!?
Све догађаје, па чак и оно што смо жељели а нисмо постигли, Бергман сврстава у једну раван, у исту атмосферу и подређује је јединственом смислу. Професор Исак шири око себе бескрајну тугу и саосјећање. То је живот који нестаје — а да се није до краја остварио и постигао срећу за којом је толико чезнуо. Својом метафоричношћу Дивље јагоде се због свега тога преображавају од интимне Ијудске драме у поетску баладу о пролазности, времену и животу који се непрекидно обнавља и траје без обзира на оно шта ће се догодити. Бергман не жели човјека да замијени стварима или некаквим објективним чињеницама те филм тако компонује да је у њему тај субјективни доживљај нешто што је незамјенљиво.
Издвајам кадрове у сутону – у тој пукотини између свјетова; када јато птица прелијеће изнад професора док он шета шумом прилазећи колијевци прекривеној бијелим чаршавом а у другом звучном плану иде композиција са клавира. Ова сцена подсјећа професора што је можда требало бити у његовом младом животу, али тај живот на његову жалост није доживио са Саром? Овим кадровима је омогућено да утичу на промјене између секвенци, још више, на сам интензитет ове унутрашње драме.
Он је Мариан, своју снаху волио иако је она према њему била дрско и понекад болно отворена. Ипак, она му је говорила истину а он је то цијенио. На крају дана опрашта се са сином и снахом пожелио јој је да брак са његовим сином Евалдом успије. Маријан га је напокон загрлила. Поздравила се с њим и отишла за својим животом. Бергман је изузетан и оригиналан стваралац и зато је овај филм тако необично жив и лишен сваке доктрине.
Док је потпуно смирен и стрпљив лежао у кревету, сам са својим мислима, последњи пут се сјетио своје старе куће, баште, шумарка и Саре. Будан је сањао завршавајући још један дан, можда последњи, спокојан у својим дугим сјећањима. Отпловио је мислима ка своме језеру и у своју неповратну младост, видјевши још једном Сару која му је казала: Исак, нема више дивљих јагода!
Извор: РТЦГ
