Пише: Милош М. Милојевић
Венецуела је нападнута. Николас Мадуро и његова супруга Силија Флорес су отети и одведени у Сједињене Америчке Државе. У прецизној операцији америчких специјалних и ваздухопловних снага, негде око два сата после поноћи по локалном времену, отет је председник чланице Уједињених нација. Отмица је изведена под кринком полицијске акције уз војну пратњу и помоћ: потерница америчког Министарства правде послужила је као законско утемељење за заробљавање и изручење страног шефа државе, на страној, сувереној територији. Карикатурални империјализам који би био претеран и за пропагандна гласила студентских левичарских група.
Вишемесечна америчка кампања која се води у Карипском мору и на Источном Пацифику овим је досегла нешто што делује као врхунац – заробљен је противнички предводник, уз операцију летелицама и специјалним снагама тик изнад кровова зграда у Каракасу. Различита су домишљања како је ово изведено, да ли уз садејство унутрашњих чинилаца, некомпетентност венецуеланских снага и страних саветника или још увек непрозирним међудејством ових чинилаца.
Недељу дана после напада све су бројнији прецизни подаци о жртвама на обема странама, оштећеним војним постројењима, ваздухопловним базама и системима противаздухопловне одбране. Према последњим доступним информацијама, један амерички хеликоптер је погођен али су се сви летелице успешно вратиле у своје базе после обављене мисије. Повређено је неколико војника.
Рани извештаји друге стране који су се позивали на неименоване венецуеланске званичнике наводили су да је страдало осамдесет војника и цивила. Касније су почели да пристижу прецизнија саопштења. Би-би-си, позивајући се на локалне медије, известио је да је страдало најмање педесет седам људи, двадесет три венецуелнска и тридесет два кубанска војника као и двоје цивила. Међу страдалима, према саопштењу кубанских власти, била су тридесет двојица Кубанаца који су се налазила у Мадуровом окружењу. Венецуелански медиј Ел Питазо за сада је дао најопсежнији извештај о жртвама: идентификовано је садмдесет седам страдалих, четрдесет три припадника венецуеланских оружаних снага, тридесет два кубанских и две цивилне жртве.
На конференцији за штампу Трамп је изнео империјалистичку тираду. Ни пред америчком ни пред међународном јавношћу није покушано да се јасно оправда извођење ове нападачке операције. Потонуће у логореични нихилизам било је потпуно. Није преседан да САД делују изван или без прописаног мандата Савета безбедности Уједињених нација. Но, претходних деценија настојали су да утемеље своје деловање или у неком специфичном тумачењу међународног права, тврдећи да врше мандат Уједињених нација чак и уколико им није поверен, те да због опсежне савезничке сагласности имају фактичку подршку међународне заједнице без обзира што није уредно санкционисана одлуком Савета безбедности. Овога пута није било ни таквих покушаја. Чак ни напора да се операцији да пропагандно утемељење пред америчком јавношћу, уколико се изузму оспорене тврдње да Венецуеланци наркотицима трују многострадални амерички народ.
Операција Јужно Копље: напади на чамце и поморска блокада
Напад на Каракас, то сада знамо, кулминација је вишемесечне кампање коју су у Карипском мору и Источном Пацифику изводиле америчке ваздухопловне поморске снаге. Видно груписање америчких снага отпочело је још у августу, а први напад на чамац, тобоже коришћен за пренос наркотика у САД, изведен је 1. или 2. септембра. У нападу је потопљено једно пловило а страдало је једанаест људи. Крајем октобра отпочели су напади у на Пафицику. Током септембра изведена су још три напада са појединачно мањим људским жртвама, у октобру је изведено девет, новембру шест а децембру осам напада. Америчка влада није понудила уверљиво поткрепљење да су се пловила заиста користила за пренос наркотика.
Амерички министар одбране Питер Хегсет обзнанио је 13. новембра извођење Операције Јужно Копље, „кампању против наркотероризма“ усмерену ка заштити америчке националне безбедности. Хегсет је објавио почетак операције након што амерички Сенат није изгласао резолуцију о ратним овлашћењима, предложену од појединих сенатора из обеју америчких странака, којом би била ограничена Трампова овлашћења за употребу силе. Месец дана касније, Представнички дом је одбацио резолуције којима би била ограничена могућност вођења војне кампање против Венецуеле. Њих су предложили представници из редова Демократске странке
Операцију, како бележи у чланку Дајана Рој, изводила је Јужна команда америчких оружаних снага. У подручју Карипског мора, процењује се, распоређено је петнаест хиљада америчких војника, од тога пет хиљада у бази на Порторику. У Карипском мору груписана је замашна флота са носачем авиона Џералд Форд, разарачима Винстон Черчил и Брејнбриџ, ракетном крстарицом Гетисбург, подморницом Њупорт Њуз и бродовима за искрцавање и опслуживање амфибијских операција, међу којима брод Иво Џима.
За извођење напада су коришћени авиони и дронови распоређени у америчкој бази на Порторику и на бродовима. На мете су испаљаване ракете Хелфајер, А-џи-ем 176 Грифин и бомбе малог пречника ГБУ-39Бе. До краја децембра, процењује се, страдало је најмање сто петнаест људи.
Током саслушања пред Конгресом званичници Пентагона су назначили да не морају да идентификују појединце на пловилима као одређене чланове наркокартела да би против њих изводили смртоносне нападе. Према речима Вила Фримана, сарадника Савета за спољне односе за Латинску Америку, „администрација назива тренутно стање недржавним оружаним сукобом“, што јој „допушта арбитрарно означавање бораца, готово потпуно дискреционо одлучивање председника, чиме се можда крши Други члан [америчког] Устава“.
Оправданост и законитост целокупне операције од почетка су довођени у питање, као и појединачни чинови америчких оружаних снага, посебно када су се појавили подаци да је у једном нападу изведен други удар на јасно уочљиве бродоломнике, што је тешко огрешење и о поморско и о ратно право.
Наиме, другог септембра, забележен је снимак напада на којем се виде два бродоломника који машу у неодређеном смеру. Нејасно је да ли су у том тренутку уопште могли знати да су мета напада. У јавности су изнете критике да је амерички министар одбране издао наређење да се без обзира на статус преживелих изврши други удар, док су потоњи доступни подаци указивали да је наређен други напад али не тако да недвосмислено упућује на кршење ратног права.
Тајмс: Како британски конзументи кокаина финансирају албански мини Дубаи
Извештачи Њујорк тајмса објавили су за сада једине независно потврђене налазе о последицама америчких напада на пловила у Карипском мору. Ерика Паласио Фернандез забележила је 6. новембра, последицу једног таквог напада – стубове дима који се уздижу изнад воде. Два дана касније море је избацило олупину на забачену колумбијску обалу. „Сам чамац је ширио мирис спаљеног меса“, изјавио је Аристотеле Палмар Гарсија, полицијски инспектор задужен за овај обале, „А тела смо морали да покопамо пошто су се на њих острвили лешинари и пси луталице“. Пронађени су пакети у којима се, према извештају, налазе остаци марихуане. Према локалним изворима у овим подручјем пролазе кријумчарске руте трговаца марихуане и кокаина.
Амерички напади на чамце по Карипском мору, осим што су заплашили локалне риболовце нису много постигли у погледу пресецања кријумчарења наркотика – највећи део наркотика у САД допрема се из Мексика односно преко Источног Пацифика. Улога Венецуеле у овој трговини је, према наводима организација и америчких власти које су годинама посвећене мониторингу наркотрафикинга, је прилично ниска.
Шта се десило у Каракасу?
Без обзира на све, наводи о венецуеланској улози у трговини наркотицима били су нити којима је исплетено клупко америчке интервенције: венецуелански лидер Николас Мадуро означен је као шеф Картела Сунца (Cartel de los Soles) актима америчке владе из 2020. и 2025. године. Први пут је ова оптужба изнета у оптужници америчког федералног тужилаштва из 2020. године а затим у акту којим су уведене санкције америчког Уреда за страну имовину (OFAC). Америчко Министарство правде и Агенција за борбу против трговине наркотицима (DEA) објавили су 26. марта 2020. допуну оптужнице у јужном њујоршком судском округу којом је Николас Мадуро оптужен као предводник овог наркокартела. Америчке власти су картел означиле као терористичку организацију.
Оптужнице америчких правосудних власти послужиле су као основа да америчка федерална влада прикаже ову акцију као полицијско хапшење уз подршку војних снага. Према овом тумачењу америчке извршне власти, односно председничке администрације, за такве акције није потребно унапред известити Конгрес односно обезбедити конгресно допуштење – довољна су дискрециона председничка овлашћења.
Прве објаве на друштвеним мрежама, касно ноћу, 3. јануара, извештавале су да су на више локација широм Каракаса одјекнуле експлозије. Експлозије су забележене и на више других локација – укључујући секундарне експлозије муниције близу венецуеланске ваздухопловне базе Хигуероте, у савезној држави Миранда. Ови први удари по уобичајеном разумевању ствари били су усмерени против система противваздухопловне одбране. Вероватно их је пратило опсежно електронско ометање. Према каснијим наводима америчког генерала Дена Кејна, шефа здруженог штаба америчких снага, у извођењу операције учествовало је сто педесет ваздухоплова, укључујући авионе типа Ф-22, Ф-35, Е-2 и бомбардере Б-1. Они су, како је рекао, отворили путању за америчке хеликоптере који су преноси припаднике јединице Делта до резиденције венецуеланског председника унутар војног комплекса Форт Тиуна у Каракасу.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Недалеко од базе Катија Ла Мар, у савезној држави Ла Гваира, забележен је снимак на којем се види испаљивање противваздухопловне ракете, вероватно система руске производње Бук. Истраживачи јавно доступних података, забележили су америчка дејства на циљеве у овој области. Остатак америчке протирадарске ракете АГМ-88 Харм пронађени су заривени у стамбену зграду неких петсто метара удаљеној од места где је забележено присуство противаздухопловног система Бук. У том нападу, према писању венецуеланског медеија Ел Питазо, страдала је седамдесет деветогодишња Роса Гонзалес.
У савезној држави Миранда, нападнута је база Гвајкајпуро. Ту су, судећи према доступном снимку, погођени системи или складишта система Бук и Игла. Приметне су бројне секундарне експлозије. Више мета погођено је у и око Каракаса, посебно војног комплекса Форт Тиуна, који се налази непосредно јужно, према брдима, од најгушће насељених делова Каракаса. У овој бази погођено је више зграда и улаза.
Погођени су и комуникациони релејни системи смештени на узвишењу Ел Волкан, на самом југоистоку града. Ту је забележена још једна цивилна жртва – четрдесет петогодишња Колумбијка Јохана Робригез Сијера која је радила у кући смештеној око километар од нападнутих комуникационих уређаја. Повређена је њена двадесет двогодишња ћерка Ана Корина Моралес.
На једном видео снимку могуће је уочити прелет девет хеликоптера, седам типа Блек Хоук и два типа Чинок. Снимак бележи испаљивање једне ракете преносивог противваздухопловног система Игла, на шта је одговорено дејством из америчког хеликоптера. Хеликоптери су до војног комплекса долетели са јужне, слабије насељене стране, а не преко густо насељеног Каракаса. Аналитичари Вашингтон поста потврдили су да је у нападу погођено шест локација. Према појединим аналитичарима америчке снаге су у нападу користиле и лутајућу муницију, посебну класу дронова који дуготрајно лебде пре уочавања мете у нападнутој области. На забележеним снимцима чује се препознатљив завијајући звук који одмах потом прате експлозије. Овакав тип муниције користи се често за откривање и нападе на противваздухопловне системе.
У Каракасу, наводе званични амерички извори, извођење акције потрајало је неких два сата и двадесет минута. Николас Мадуро и његова супруга Силија Флорес налазили су се у соби у резиденцији где су их, у покушају да се домогну ојачаног, челичног скровишта, заробиле америчке снаге. Отуда су пренети на амерички брод Иво Џима, америчку базу Гвантанамо на Куби и на крају авионом у Њујорк, 4. јануара. После извођења операције Апсолутна Одлучност (Absolute Resolve) нису забележени даљи амерички напади на територији Венецуеле.
Безакоње као заштитни знак
Амерички председник је операцију отмице венецуеланског лидера пропратио објавама на својој друштвеној мрежи Трут Сошал. У једној од њих, која је касније пренета на Твитер, прелет америчких хеликоптера преко Каракаса пропраћен је звуцима песме Fortunate Son Џона Фогертија, која пева о привилегованој младежи која, за време председничког мандата Ричарда Никсона, избегава регрутацију за одлазак у Вијетнамски рат.
У међувремену је антиратна активистичка рок музика постала звучна подлога за приказе необуздане америчке војне моћи. Трамп је на споменутој друштвеној мрежи објавио да је операција изведена да би касније, на конференцији за штампу изнео бројне детаље. „Прошле ноћи и рано ујутро, по мојој заповести, оружане снаге Сједињених Држава, извеле су изванредну војну операцију у престоници Венецуеле… То је била операција против тврдо утврђеног војног постројења у срцу Каракаса којом смо привели одметника од закона Николаса Мадура пред лице правде“, казао је Трамп.
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
Неочекивано, изненадно и краткопотезно деловање постало је одређујуће својство Трампове политике. Слично израелском нападу на Иран – уз америчку потпору – у време када је очекиван продужетак преговора између вашингтонских и техеранских представника и овде је напад на шефа државе извршен не само противно међународном праву већ и противно обичајима о општењу међу државама, статусу предводника држава односно њихових изасланика, које претходи савременим међународноправним нормама.
Венецуеланска влада осудила је овај чин као акт агресије. „Боливарска Република Венецуела одбија, одбацује и осуђује пред међународном заједницом изузетно опасну војну агресију коју је извела садашња Влада Сједињених Држава против венецуеланске територије и становништва на цивилном подручју и у војним објектима у граду Каракасу, престоници републице и у савезним државама Миранда, Арагва и Ла Гваира, наводи се у владином саопштењу које је пренела англофона верзија ТелеСур.
Отмицу Николаса Мадура и његове супруге снажно су осудиле Русија и Кина. Руско министарство спољних послова осудило је америчку агресију, док је кинеско Министарство спољних послова навело да је „дубоко шокирано“ и да „снажно осуђује америчку беспризорну употребу силе против суверене државе“. Највећи део шефова држава чланица Европске уније и председница Европске комисије ограничили су се на изјаве о стрпљивом праћењу ситуације и прикупљању података. Шпански премијер Педро Санчез, чија земља одржава разгранате везе са латиноамеричким земљама, нагласио је да његова влада, заједно са владама Бразила, Чилеа, Колумбије, Уругваја и Мексика изражава забринутост због догађаја који су се одиграли у Венецуели.
Мадурова отмица није први чин којим се, када је Венецуела посреди, САД тешко огрешују о међународно право. Према речима Себастијана Тузеа, универзитетског професора и стручњака за међународно право, „међународна отмица“ Мадура је „флагрантно кршење суверенитета“. Објашњава да без обзира на оптужницу која је подигнута у Сједињеним Државама или тежину кривичних дела за коју се нека особа терети то не пружа основу за коришћење војних снага на територији друге, суверене државе.
Јавна објашњења за напад на Венецуелу – борба против трговине наркотицима, заштита демократије, промена власти или осигуравање регионалне безбедности – не могу послужити као утемељење за легално прибегавање сили. И у оптужници коју је подигао амерички федерални суд Мадуро се означава као „оптужена страна, венецуелански грађанин, претходно председник Венецуеле, који је остао на власти упркос поразу на недавним изборима, и де факто је иако није легитимни владар државе“. Амерички државни секретар Марко Рубио истакао је да без обзира што је Мадуро обнашао председничку улогу он више не ужива заштићени статус пошто су многе државе одбиле да га признају као легалног и легитимног председника Венецуеле.
Правни стручњаци, пише Ле Монд, држе да ово није правно ваљани разлог којим би се могао оспорити дипломатски имунитет. Француски Врховни касациони суд пресудио је 25. јула 2025. године у случају свргнутог сиријског председника Башара ал-Асада да „имунитет није повезан са признањен статуса шефа државе од стране трећих држава“. Имунитет од кривичног гоњења пред јурисдикцијом других држава се на тај начин не да окрњити. Више влада позвало је да Мадуро буде ослобођен.
Америчка политика, дворске фракције и неспутана самовоља
Америчку агресију на Венецуелу не оспоравају само страни чиниоци. Са њоме није сагласна ни већина америчког народа. Иако је, према истраживању агенције ЈуГов подршка међу републиканцима порасла последње две недеље, знатна већина грађана се противи америчком војном деловању, и посебно продуженом америчком војном присуству у земљи. Према налазима истраживања јавног мњења Ројтерс/Ипсоса трећина Американаца је сагласна са америчким војним нападом који је довео до свргавања Николаса Мадура. Око две трећине испитаника који су се одредили као републиканци подржава војну операцију коју је наредио Доналд Трамп, док то чини 11 одсто демократа односно 23 одсто страначки независних бирача.
Натполовична већина републиканаца, деведесет одсто демократа и око три четвртине укупно испитаних страхује да би САД могле бити претерано уплетене у венецуеланска дешавања. Према истраживању ЈуГова око једне четвртине Американаца снажно или донекле подржава америчку војну интервенцију, што је пораст од седам процентних поена у односу на претходну недељу. Интервенцији се противи педесет шест одсто испитаника.
Оно што, међутим, усмерава политику није широко расположење – до избора на половини председничког мандата има пуних десет месеци – већ расположење унутар врха Трамповог покрета: тешко докучив однос између Трамповог расположења, односа различитих фракција у Белој кући, Стејт департменту и мрежама финансијске и медијске моћи и на крају динамика разних активистичких и коментаторских фракција у бази покрета. Десни популисти, заједно са левим, углавном се противе интервенционизму. Но, Венецуела је по неком злехудом усуду доспела у средиште трамповске конспирологије о изборима 2020. године, машинама за пребројавање гласова и просторијама са серверима у које упадају специјалне снаге. Алекс Џоунс и Емералд Робинсон, можда насупрот очекивањима, одушевљено су поздравили пресецање венецуеланске завереничке кабеле. Незгодно, по Венецуелу, јесте што су амерички властодршци овога пута најпосвећенији конзументи сопствене конспиролошке пропаганде.
Трампов спољнополитички егзибиционизам – минимално деловање, наспрам максималне медијске пажње, игра увек повелику улогу. Посебно уколико Бела кућа процени да је ризик деловања минималан. Може се наслутити да све већу улогу у вођењу спољне политике играју државни секретар Марко Рубио и Стивен Милер. Венецуела се нашла између Сциле Рубијевог анти-социјализма и неоконзервативног интервенционизма и Харибде Милеровог белачког супрематизма, имепријалног насиља које је само себи сврха и снажне анти-имиграционе политике.
Џ. Д. Венс, потпредседник кога многи сагледавају као потенцијалног Трамповог наследника, углавном заступа анти-интервенционистичка гледишта. Међутим, овога пута је пре свега Трампов трбухозборац, који опширно образлаже апсурдне тврдње о покраденој америчкој нафти.
Код Рубиа, потомка кубанског имигранта, Каракас је по свој прилици први степеник на путу ка Хавани. Кубанска влада зависи од издашних нафтних венецуеланских субвенција и пресецање ове помоћи ставило би је у тежак положај. Но, да би одређена политичка стратегија била остварена потребне су не само повољне околности и расположива средства, већ и довољна усредсређеност оних који би ту стратешку замисао спровели. Рубио јесте усредсређен на тај уски и њему драги политички циљ. Али Трамп пословично није усредсређен ни на шта.
Кариби и геополитика нафте
Осим на новац, односно на нафту. Нафта је, судећи по Трамповом обраћању, главни разлог због чега се САД уплићу у венецуеланске послове. Наводе се бројке о огромним резервама које се олако прерачунавају у америчке доларе. „Нафтна индустрија у Венецуели је подбацила, потпуно је подбацивала током дужег временског периода“, казао је Трамп. Додао је да САД имају „изванредне нафтне компаније“ које ће поправити оштећену нафтну инфраструктуру те ће у те сврхе инвестирати милијарде америчких долара.
Трампове представе о венецуеланској нафти можда су одиграле улогу у процесу доношења одлуке да ова земља буде нападнута, али представе о нафти и реалне могућности експлоатације нафте знатно се разликују. Наиме, бројка од триста милијарди барела венецуеланских резерви нафте по свој прилици је преувеличана у време владавине Уга Чавеза. Резерве су неупитно велике, али је њихов највећи део у тешко приступачној области Оринока, у источној Венецуели. Чини их супер-тешка сирова нафта са великим уделом сумпора и метала. Процењује се да је само један део ове нафте могуће експлоатисати доступном технологијом. Колики део је исплативо експлоатисати зависи од стања инфраструктуре и прилика на светском тржишту. Цене нафте је далеко нижа од оне са краја прве деценије 21. века када је Уго Чавез градио боливарски социјализам са људским ликом. Упркос бројним геополитичким изазовима претходних година она је стабилно испод сто долара по барелу.
Тајмс: Како британски конзументи кокаина финансирају албански мини Дубаи
Поврх тога венецуеланска нафтна инфраструктура је запуштена. Земља црпи око милион барела нафтне дневно, што је отприлике једна четвртина количине коју је црпела на врхунцу своје експлоатације. САД, иако су последњих година постале највећи произвођач сирове нафтне на свету захваљујући обилатим капиталним улагањима у технологију хидрауличког фрактурирања, велики су увозник управо тешке нафте из Канаде, пошто су америчке рафинерије, почев од оних раних у Калифорнији до већине великих постројења у јужном државама Тексасу и Луизијани, прилагођене за рафинисање тешке нафте. Пре двадесетак година САД су биле велики увозник венецуеланске нафте, али да би се садашњи ниво црпљења значајно увећао потребна су огромна улагања, барем неколико година у стабилном правном и политичком окружењу. Ко би тако нешто могао да гарантује?
Шта ће даље бити?
Трамп би, барем реторски, хтео да покуша. Наговестио је да ће САД узаптити венецуеланску нафту, продавати је и старати се да тај новац буде потрошен на корист венецуеланског народа. Такође је споменуо могућност субвенционисања америчких компанија уколико се определе да послују у Венецуели.
Америчка влада показује спремност да прихвати продужење постојећег политичког стања – само без Мадура – уколико нове власти буду послушне. Није било покушаја да се уклоне друге истакнуте личности режима, укључујући Делси Родригез, потпредседнице коју је Врховни суд огласио за вршиоца председничке дужности. Владимир Падрино Лопез, венецуелански министар одбране, изјавио је да влада наставља да делује као и раније те да ће војска одржавати јавни мир и поредак. Диосдано Кабељо, министар унутрашњих послова, за којег медији наводе да представља једну од средишњих личности Мадоровог режима те да под контролом држи различите прорежимске групе и милиције које се означавају као колективос, био је присутан на церемонији инаугурације. Доступни снимци показују присуство ових милитаната на улицама Каракаса.
Амерички медији известили су да Трамп није задовољан венецуеланском опозицијом, односно њеним могућности да понуди уверљиви сценарио политичке транзиције. Марко Рубио је навео да ће САД наставити да одржавају поморски карактин око Венецуеле али и да је госпођа Родригез „у суштини расположена да чини оно што сматрамо да је неопходно како би Венецуелу учинила поново великом“.
Вашингтон пост: Како је протекла војна операција заробљавања Николаса Мадура
Досадшањи ток ствари и поједине изјаве сугеришу да постоји спремност да се прихвати венецуеланска влада без Мадура. Но, шта би то практично могло да значи? Уколико се настави лишавање ионако ограничених прихода од нафте то би по крхку венецуеланску економију могло бити погубно.
Примиривање ситуације за Венецуелу је можда најпогоднији сценарио али тај мир зависи од Трампове зловоље, процене да се владају у складу са његовим налозима и непредвидљивим финансијско-пословним замислима. Најгори сценарио би био продужење сукоба, круњење скромног управљачког капацитета државе и сучељавање разних режимских и анти-режимских фракција, илегалних трговаца златом, наркотрафиканата и плаћеничког обезбеђења нафтних постројења.
У том случају, венецуеланска криза ће бити тема и када Трампов председнички мандат одавно буде окончан.
