Пише: Милош М. Милојевић
Тешко је, чак и површном посматрачу прилика да не обрати пажњу на серију вести о безбедносно интересантним лицима и са њима повезаним догађајима које су последњих дана септембра и првих дана октобра нижу у београдским медијима. Ти догађаји су узајамно неповезани. Каузално. Но делује да су повезани феноменолошки: груписани у кратком временском размаку, повезани са спољним и унутрашњим делатницима, они сугеришу да у безбедносном смислу Србија не стоји најбоље. Насупрот томе што петпарачки обавештајни рад чини битан део режимске медијске седације забринути грађанин има разлога да буде забринут.
Паравојни камп за деловање у Молдавији (Бирн), кол-центри који су опљачкали десетине хиљада људи за двеста педесет милиона долара (Време, 30.9), хапшење једанаест лица са подручја Велике Плане и Београда због наводне шпијунаже и ширења расне дискриминације у Француској и Немачкој (РТС, 29.9), случајно активирање експлозивне направе у стану у једној од централних престоничких улица коју је, према појединим медијским тврдњама, израђивала још увек неидентификована особа са још мање познатим наумом (Блиц, 3.10). Потом, у приградском београдском насељу, Вишњичкој бањи извршен је напад на кафић у којем је рањено петоро особа. (Време, 30.9). Једна од њих, педесет једногодшња жена, преминула је у болници. (Време, 3.10) Напослетку, а што у понечему и највише узнемирава недељник Радар је известио да је запаљен аутомобил Срђана Вулевића, брата полицијског пуковника Спасоја Вулевића, донедавно команданта елитне полицијске јединице САЈ.
Председник Србије у наступима инспирације понекад упућује да Београд подсећа на Казабланку по мрежи интереса, интрига и шпијунских лакрдија које се по њему преплићу. Недостају смирујуће дејство Атлантског океана на климу, оријентални шарм традиционалне архитектуре мада се марокански тажин може пронаћи у понеком ресторану блискоисточних и арапских кухиња.
Међутим, судећи по медијским написима, оперативаца разних фела не мањка.
У Молдавији су недавно одржани парламентарни избори. Проевропска коалиција добила је натполовични број гласова и превагу у односу на коалицију оних који су носталгично загледани у Совјетски Савез. Уочи избора, молдавска полиција извршила је опсежну акцију у којој су ухапшене седамдесет четири особе. Тобоже су припремале превратничке активности за дан избора. У корист проруске коалиције. Молдавско тужилаштво објавило је материјале у којима ухапшеници тврде да су боравили у Србији те да су тамо добијали инструкције како би требало да се понашају приликом евентуалних немира. Печат са граничног прелаза Српска Црња забележен је у пасошима. Обуку је прошло, наводи се, током више месеци преко сто педесет људи.
У вези са овим случајем ухапшене су две особе (Бирн). Према опсежном извештају БИРН-а обуку у комплексу Сунчана река изводили су држављани Руске Федерације и Белорусије, између Лознице и Бање Ковиљаче.
Оваква сазнања, уобичајено, даље се разрађују као информациони сукоб. Оперативни, политички и медијски рад се чврсто преплићу. Стварају се наративи о свеобухватном деловању једне стране, наивности друге и уплетености треће. Међутим, за непосредне српске прилике ништа од овога и није нарочито важно. Важно је да се дешавало нешто и да овдашњи безбедносни органи нису о томе ништа знали. Дилема се сама помаља: не зна се да ли је горе уколико су наводни званичника тачни, односно уколико су покушај обмане јавности. Уколико је посреди прво, нешто озбиљно мањка у прикупљању података, уколико је друго, изнова се потцењује обавештајна способност различитих чинилаца те њихова способност да лежерност овдашњих политичких и обавештајних чинилаца искористе за стицање озбиљног политичког преимућства. После ‘случаја Бањска’, који се судски разлаже у приштинским установама и стално надвија као политичка батина над главом београдских власти, такви пропусти више нису грешка. Они су злочин.
Обе могућности указују да власти, да ли вољно или у незнању, допуштају да се земља излаже потенцијално тешком међународном компромитовању због деловања страног чиниоца. То сугерише и недавно хапшење једанаест особа ‘са подручја Велике Плана и Београда’ које су се удружиле по инструкцијама стране обавештајне службе да би распиривале верску и међуетничку мржњу на територији Републике Француске и СР Немачке. И овде се преплитао теренски рад са борбом за утиске: осумњичени су лепили налепнице, бацали фарбу на музеј Холокауста и постављали увредљиве животињске делове код муслиманских богомоља.
Два су могућа објашњења овакве безбедносне конфузије, да не кажемо, метежа.
Један је да државна власт не зна шта се дешава. Велики ресурси полицијског, параполицијског и безбедносног апарата, и њихове уличне испоставе, упослене су за анти-опозиционо деловање. Да се баве оним чиме би требало да се баве – немају кад.
Друга је да се круњење безбедносног поретка допушта, да у владајућим структурама постоје разни одвојени интереси, да свако погурује своју омиљену страну силу, а ове, када им се прилика пружа, немају разлога да их и не искористе. Неке за медијско-обавештајне диверзије, друге за обуку на неутралном терену.
Могуће је – ако не и вероватно – да се настављају традиције некадашње ауторитарне државе: државни апарат силе служи за борбу против унутарњег непријатеља, о опозиционим делатницима, активистима и афористичарима нарастају позамашни досијеи који из сата у сат бележе за којим столом у којој кафани и са киме су сели, док се, истих година, на државној територији образују иредентистичке милитантне групе. Споменута паљевина уз бројне сличне инциденте против непоћудних упућује да се безбедносни апарат користи у, за ауторитарне државе уобичајену сврху – очување положаја уске владалачке клике.
Била би то медијско-обавештајна лакрдија, да узгредно понеко не погине.
„Комедија, драги мој. Штета само што се од тога умире“, писао је Црњански.
