Пише: Милош Лалатовић
Једна од појава, невјероватних, да се задњих деценија говори толико о Светосављу као ретроградној, ,,фашистичкој“ идеологији. Невјероватно је то, што се промовисање ове философије живота, како је називао Свети Јустин Поповић у својој књизи Светосавље као философија живота, из забачених кутака више од пола вијека оскудних црквених продавница и библиотека на овим просторима, промовисали управо људи који се против исте свим силама боре. Мислим, да ни највиши црквени великодостојници новијег доба не би помињали Светосавље толико често, можда би се каткад осврнули на њега, да није било разних аналитичара, невладиних организација, независних интелектуалаца и полуинтелектуалаца, ,,слободномислећих људи“, плаћеника разних фондација за затворена и лудо отворена друштва. Свети Сава, као и Свети Владика Николај Велимировић, Свети Јустин Поповић, представници Цркве, требали би да се управо захвале свим набројаним организацијама и појединцима на промовисању Светосавља као философије живота.
Уопште је чудно, кажем, одакле се међу свим тим људима појавило интересовање, тачније, интересовање за своје налогодавце, од којих су неки стварни људи, а неки оличени у духовима поднебесја које истима подгријавају сујету, постајући корисни идиоти, тачније кловнови, па причају разне приче, које ни на шта не личе.
Они који поштују лик и дјело Светог Саве, а желе да се уклопе у мреже господара овога свијета, да сједе на једно пет-шест столица, кажу да светитељ нема никакве везе са Светосављем.
Други кажу да су Свети Сава и његов отац Свети Симеон Мироточиви, одговорни за сва зла које је српски народ починио од просвећивања Дукљана Православљем, преко протјеривања богумила, аријанаца, не зна се тачно кога, до најновијих ратова деведесетих, а злодјела која су Срби урадили били су директно инспирисана Светосављем. Мислим, да највећи број српских политичара, а камоли бивших комунистичких генерала, у ствари и настављајућих комуниста, оних што су и даље њему служили после пада Берлинског зида, појма нијесу имали о термину Светосавље, нити су га у ЈНА касарнама и школама могли чути, заједно са друговима свих народа и народности некадашње нам државе. Интересовање за Светосавље се јавља након пада Милошевића, негдје почетком двијехиљадитих година, како је почела вјеронаука у србијанским школама, посредовањем Патријарха Павла и трагично преминулог премијера Зорана Ђинђића, кога противници Светосавља од када је убијен па до данас величају у звијезде, као првог демократу, најпроевропскијег, најзападнијег политичара, кога су неки зли духови прошлости уклонили да би вратили Србију у тзв. назадни пут Светосавља, који се парадоксално до Ђинђића није скоро помињао, мислим од периода од завршетка Другог свјетског рата до Ђинђића. Ако ћемо искрено национализам ратних деведесетих је био кафански национализам разних естрадних умјетника и умјетница, тако да би се без намјере да неког или нешто омаловажим, могло назвати фолкославље, више је фолкославље, као новокомпоновани музички жанр са квазипатриотским пјесмама учинио за мобилизацију Срба за рат, него најбољи кристал мет, могуће да је био бољи и од оног кога су узимали њемачки војници када су прегазили у рекордном року Француску за вријеме фирера. Само што су нацисти имали рад, ред и дисциплину, а Срби нерад, неред, неслогу, остатке комунистичког фарисејског морала са четничком иконографијом, великим православним крстовима на дебелим златним кајлама. И за све је то криво данас Светосавље, а не фолкославље. Искрено и супротне стране, нарочито Бошњаци су итекако уживали у фолкослављу и безглаво кретали под његовим утицајем на четнике, а Хрвати су као и увијек западни дечки са квази-бечком културом направили Томпсона. И толико су се навукли на њега, као Американци на фентанил, само Хрвати у неупоредиво већем броју. ,,Опасна шљака, рођаци“, што би рекао Пинки из Драгојевићевог филма Ране.
Оно што се може констатовати да се Свети Сава толико замјерио духовима поднебесја и ономе што се назива дух овога свијета, почев од просвећивања паганизованих Срба и других балканских народа хришћанством, до поновне заинтересованости посткомунистичке омладине генерације X и осталих за вјеру, да нијесу преко својих експонената, могли издржати па макар на своју штету, да не ударе на њега и Светосавље. Штету, у смислу, да што више причају о овој философији живота, све је више промовишу, па ће и многе који нијесу били заинтересовани и не би никад чули за тај термин, заинтересовати и наћи ће одговор на питање, шта је Светосавље.
Ајмо, прво да узмемо противнике ове идеологије, да видимо шта они мисле о Светосављу. По њима је то идеологија настала тридесетих година двадесетог вијека инспирисана Владиком Николајем, али је сам назив дао један руски свештеник, вјероватно у Србију пребјегао од бољшевика. То је је идеологија крви и тла. Светосавље је етнофилетизам, зато што је Свети Владика Николај на рецензији књиге Светог Јустина Поповића, коју дотични нијесу вјероватно никад ни видјели, нити знају за њу, бар већина, написао реченицу ,,Светосавље је Православље српскога стила“. Ова реченица је била довољна да противници Светосавља експлодирају, а наведена реченица се преносила усменим путем од једног анти-Светосавског интелектуалца до другог. Ова реченица је допринијела да се Светосавље прогласи злочиначком идеологијом, одговорном за све злочине које су Срби починили над другим народима, иако ти српски злочинци, највећи број, ако не и сви, нијесу никад ни чули за израз Светосавље.
Шта је у ствари Светосавље по Светом Јустину Поповићу који је написао књигу о истом?
Навешћу само укратко, али довољно јасно. Светосавље је супротстављање прогресу у воденици смрти. Пошто је Свети Сава Србе, а и значајно остале балканске народе привео хришћанству и тиме утабао стазу ка једином Путу Исусу Христу, тако и Срби, а и сви свјетски народи по овом теологу, кога су многи највећи православни духовници двадесетог вијека од Румуније, Грчке до Русије називали савјешћу Православља тога времена, треба да слиједе ту стазу да не би сав њихов прогрес и успјех завршио на сметлишту или боље речено у гробљу, чији, гробови можда споља изгледају лијепо, а ,,изнутра су пуни сваке нечистоте и трулежи“. Најбољи доказ за ову тврдњу су она силна предузећа и гиганти новог комунистичког безбожног раја без Бога, тачније, бог је био вођа коме су се заклињали. Након овога, у свим постсоцијалистичким државама је наступило вријеме транзиције, назови еманципације финансиране из разних фондова господара овога свијета, који опет да би ,,помогли“ народу ставили су му још већи терет кроз ратове, заваду, сиромаштво, морални пад, а представници истих причају ли причају празнословне приче, што лијепо звуче, а у суштини ни на шта не личе.
Ето, то је Светосавље, склањање народа од оних који по свијету душе тргују, за потребе поднебесних духова, склањање од бескрајних задуживања незнано коме, склањање од јармова, које представљају као слободу, а у ствари је тешко ропство, склањање од касапина, тровача и тровачица. Светосавље не позива на злочин према било коме, није идеологија крви и тла, како је називају њени противници, него философија живота, онога вјечнога на које позива све народе овога свијета, вез обзира на поријекло, боју коже и остале међуљудске разлике.
Свако може да се оприједели за секуларизам, али не може неко нон-стоп у медијима, нарочито оних финансираних од господара овога свијета, да изговара којекакве лажи. Све те лажи се финансирају још увијек сребрењацима Јуде Искариотског, које је узео за издајство свога учитеља Господа Исуса Христа, а који су на крају завршили бачени од стране истог пред ноге оних који су му их дали, након што се овај раскајао и извршио суицид, а ови су за њих купили Лончареву њиву за гробље странцима, у коју се и данас сахрањују многи непознати, без обзира колико некад били познати, и гробље на тој њиви се све више и више проширује. Можда су и њихови споменици споља лијепи, украшени лијепим камењем, исписани мудрим овосвјетским епитафима, али они су и даље само мртваци, који прво тешко заударају, а на крају се претворе у прах.
Светосавље, философија живота.
