Пише: Даница Поповић
Грађани више немају поверење у институције, па је зато и одговор на проблеме ванинституционалан. А то ствара велики простор да неко попут Трампа, који такође не верује у институције, дође на власт и чини шта хоће. Његова политичка предност је у томе што је схватио тај осећај неправде, док су традиционални политичари потпуно изгубили додир са друштвом.
Џејмс А. Робинсон британски је економиста и политиколог, познат по радовима из институционалне економије, привредног развоја и политичке економије. Заједно са Дароном Асемоглуом и Сајмоном Џонсоном добитник је Нобелове награде за економију 2024. године.
Робинсон је међународно познат и по књизи Зашто народи пропадају (Why Nations Fail), коју је написао заједно са економистом Дароном Асемоглуом. Ова књига постала је једно од најутицајнијих дела у савременој друштвеној науци. У књизи, аутори тврде да разлике у богатству и привредном расту међу државама нису последица климе, географије, или културе, већ институција – начина на који се у друштву врши расподела политичке и економске моћи.
Према њима, инклузивне институције, које омогућавају учешће широког слоја становништва у економским и политичким процесима, воде ка просперитету. Насупрот томе, екстрактивне институције концентришу моћ и богатство у рукама уског броја људи и тако стварају сиромаштво и нестабилност.
Џејмс Робинсон је тренутно професор на Универзитету у Чикагу, где проучава како политичке институције и расподела моћи утичу на привредни раст и просперитет, а 1. децембра биће један од говорника на ЦЕО Самиту у Београду.
Пре свега морам да вам пренесем поздраве мојих студената, којима је ваша књига Зашто народи пропадају део наставног програма из макроекономије на Економском факултету Универзитета у Београду још од 2012. Када сте добили Нобелову награду, схватили су то као признање њима самима. А прво питање ће наравно бити о институцијама. Недавно је у једном тексту Радара поменуто да би Сједињене Америчке Државе већ биле диктатура да тамошње институције нису „толико издржљиве, изграђиване и неговане вековима“. Колико је Америка близу диктатури и да ли могу институције да је спасу?
Не мислим да је у САД на делу диктатура. Председника Трампа је изабрала већина људи у САД, и то би била веома необична диктатура, зар не?
Режим Северне Кореје кочи и не подстиче привредни раст. Он би знао да покрене привредни раст, преко плота су му примери Јужне Кореје и Кине, али то не допушта, јер у расту види превелику претњу за свој опстанак на власти
Да, али тако ствар почиње! Нама у Србији је јако добро познато да диктатура може и тако да почне. Наш садашњи председник је изабран на слободним изборима пре 13 година, а некаквих избора, макар и покрадених, овде има и данас. Но, свеједно живимо у диктатури.
Ја о томе размишљам другачије. Мислим да је председник Трамп симптом проблема у нашој земљи, симптом поларизације и одбацивања идеологије устаљених политика у САД. Ако погледате ко чини његову политичку коалицију, видећете да су то људи који одбацују либерално-демократски политички систем. А то се збива у контексту многих других изазова, пре свега економских.
Чињеница је и то да су примања оних који немају високо образовање – а то је већина становништва САД – данас нижа него што су била пре педесет година. А досадашњи привредни раст Америке, иако је био солидан, био је екстремно неједнако распоређен. Постоји, дакле, много проблема, а веома мало поверења у институције на свим нивоима, у Конгрес, у правосуђе – и зато је одговор на њих ванинституционалан – јер више нема поверења у институције. А то ствара велики простор да неко попут Трампа, који такође не верује у институције, дође на власт и чини шта хоће. Његова политичка предност је у томе што је заправо схватио тај осећај неправде у друштву. Хилари Клинтон то није схватила. Џо Бајден то није схватио. Демократска партија и традиционални политичари потпуно су изгубили додир са друштвом.
Председник Трамп је симптом проблема, поларизације и одбацивања идеологије устаљених политика у САД. Уз њега су људи који одбацују либерално-демократски политички систем, али не мислим да САД клизе у диктатуру
Трамп, наравно, не мари за институције и понаша се веома непредвидиво. Али ја не размишљам у оквиру у коме сте ви поставили ово питање. Можда сам ја само већи оптимиста, али исто тако мислим да САД не могу да наставе тим путем. Нешто је морало да се промени, и ово је био гласан сигнал за узбуну. Сада је
Када год сам посећивала америчке универзитете, имала сам утисак да од америчких колега добијам безусловно поверење и подршку. Направила сам макроекономски модел, и када год бих га некоме показала, уместо да одмах погледају, сви су ме прво питали да ли сам га правно заштитила и да то морам одмах да урадим. А након једног предавања на Масачусетском институту технологије (МИТ), на коме сам упознала нобеловца Пола Самјуелсона и Сајмона Џонсона (који је са професором Робинсоном прошле године добио Нобелову награду), помислила сам да би било сјајно када би и професор Самјуелсон погледао мој модел и понудио ми неки савет. Отишла сам код његове секретарице и питала сам за састанак, она је отворила роковник и питала ме – можете ли сутра у четири по подне? Када сам одговорила да могу, само је позвала телефоном и Самјуелсону рекла „Пол, имаш састанак сутра у четири“. У српским околностима било би незамисливо организовати такав састанак у тако кратком року. Моје питање вама је, онда, је ли то пример америчке културе у образовању – или су то институције на делу?
Вероватно је реч и о једном и о другом.
Нама у Србији је добро познато да диктатура може да почне и победом на изборима. Наш садашњи председник је изабран на слободним изборима пре 13 година, а некаквих избора, макар и покрадених, овде има и данас. Но, свеједно живимо у диктатури
Па знам ја то, али чега је ту више?
Немам одговор на то питање, мислим да је посреди комбинација културе и универзитетских институција које су меритократске, примају разне талентоване људе, а отворене су према онима који дођу. Људи на америчким универзитетима су уверени да се од новопридошлих увек може нешто научити. Роберто Пероти, италијански економиста са Универзитета Бокони, у једном је сјајном раду показао да италијански универзитети у принципу ангажују само сопствене студенте. Наставно особље италијанских универзитета чине људи који су баш тамо студирали, а амерички модел је потпуно другачији, веома је отворен и мислим да је то искључиво последица институција. Радим у Харисовој школи Универзитета у Чикагу, и тамо никада не бисмо ангажовали некога ко је код нас докторирао на економији или бизнису. То је овде правило, то је институција којом се омогућује меритократија и отвореност за све који дођу.
Не знам како су у САД успели да направе тако добро образовање. Кембриџ је пре сто година имао Маршала, Кејнса, Пигуа, а сада је нека врста интелектуалне жабокречине. Чак и у Британији, дакле, може да пође наопако
Мислим, међутим, да је реч и о култури. Подвукли сте како сте показивали свој рад другима, а то је зато што су се бринули да би неко могао да вам украде идеју. Постоје правила о плагијату, али постоји и култура. Наш рад у друштвеним наукама често умањује значај културолошких аспеката, али ово је вероватно пример који илуструје да је култура важна. Реч је о култури поштовања других, поштовања према ономе што други знају и према идеји да знање може да се дели.
Не знам коначан одговор на питање зашто су у САД успели да направе тако добро образовање. Не знам ни за једно истраживање о томе. Енглеска је, рецимо, образовно такође веома добра, али погледајте Кембриџ, економско одељење. Пре сто година су тамо имали Алфреда Маршала, Џона Мајнарда Кејнса, Артура Сесила Пигуа. Имали су великане економије из те генерације, али су потом ангажовали сопствене студенте и Кембриџ је постао нека врста интелектуалне жабокречине. И није се од тога опоравио. Чак и у Британији, дакле, може да пође наопако.
Да пређемо на пример СРФЈ, на први поглед изгледа да ваша теорија о институцијама не важи. Ту земљу је од њеног настанка, 1945. године, чинило шест република и две аутономне покрајине које су биле на различитом степену развоја. Однос дохотка по становнику најбогатије и најсиромашније федералне јединице на почетку је био три према један, а на крају девет према један! А све су имале исте политичке и економске институције. Једноставно је први закључак – ваша теорија овде не даје објашњење. И ту бих волела да чујем ваше мишљење – ми смо овде закључили да је разлог у томе што у СФРЈ није било банкрота, или како би рекао чувени економиста Јанош Корнаи, није важило чврсто буџетско ограничење. Ништа није могло да банкротира ако Комунистичка партија то није желела. Могли сте да будете неуспешни колико год желите, предузеће би опстало. Није било креативне деструкције, где би успешни кроз банкрот преузели неуспешне. Чини се, дакле, да није био „квар“ у важећим институцијама него у томе што једна важна институција није уопште постојала.
Нисам стручњак за Југославију, па поштујем ваш налаз о томе која је институција била критична, али верујем да је било и других, попут колективне својине, што је увек био пример новог интересантног институционалног решења.
Моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно. Злоупотреба моћи увек има бројне негативне последице по економију. Мислим да ће се то догодити и у Кини, јер Комунистичку партију више занима опстанак на власти него привредни раст
Да, али остаје проблем у томе да је друштвена својина свуда била иста, а раст је у неким деловима земље био висок а у другима никакав.
То је занимљиво, и не знам да ли је неко проучавао то питање различитог привредног раста унутар социјализма. Социјализам углавном посматрамо као хомоген феномен, а знамо да није такав. Радио сам у земљама попут Колумбије, у којој су такође различити крајеви имали веома различит економски учинак, а тако је било и у Аргентини или Мексику. Тема је фасцинантна, али нисам баш о њој размишљао.
Имамо пример Кине, која не може да се сврста у друштва која имају инклузивне институције, поготово не политичке, а свеједно има огроман привредни раст, мада би се из ваше теорије закључило сасвим супротно. Како то Кини успева без институција?
Кина има институције, и мислим да је главни разлог њеног привредног раста – који почиње крајем седамдесетих година прошлог века – управо прелаз на инклузивније економске институције. Дилема из наше перспективе јесте да ли то може да буде одрживо ако су политичке институције и даље екстрактивне.
Могу да дам два одговора. Први се налази у књизи Зашто народи пропадају, и ако бисте ми тражили један одговор, дао бих вам тај. У једној реченици би гласио: „Моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно.“ У светској историји бисте могли наћи много примера екстрактивног економског раста. Совјетски Савез је са својом политиком преласка људи из села у градове био одличан пример читавих педесет година, од средине двадесетих година прошлог века. Између Совјетског Савеза и Кине има очитих разлика, а примера има још. Аргентина је 1920-их вероватно била једна од десет најбогатијих земаља света зато што се у право време нашла на правом месту – имала је мноштво природних ресурса, и процветала је. Примера је, дакле, много, али кажемо да то није одрживо. Злоупотреба моћи увек има бројне негативне последице по економију. И мислим да ће се то догодити и у Кини.
Мислим да кинеску Комунистичку партију више занима опстанак на власти него привредни раст. Али Комунистичкој партији Кине тај привредни раст заправо није ни потребан да би задржала моћ. Погледајте Северну Кореју, која је пример из књиге Зашто народи пропадају. Тамошњи режим кочи привредни раст јер сматра да би раст нашкодио његовој моћи, па га ни не подстиче. Севернокорејски режим би знао да покрене привредни раст, преко плота су му примери Јужне Кореје и Кине, али то не допушта, јер у расту види превелику претњу за свој опстанак. Лако је замислити како се у Кини догађа исто и како све креће унатрашке.
У светској историји има много примера екстрактивног економског раста, од СССР-а до Аргентине, која је 1920-их била једна од десет најбогатијих земаља света. Примера је, дакле, много, али кажемо да то није одрживо
Постоји, међутим, још један одговор, који смо професор Дарон Асемоглу и ја разматрали у књизи Уски коридор. Ми из света друштвених наука веома смо лоши када концептуализујемо културне разлике између различитих политичких и друштвених уређења. Ако погледате историју Кине, видећете да се њена политичка филозофија веома разликује од западне политичке филозофије. Ако размислите о Конфучију, о његовим погледима на управљање државом и организацију друштва, видећете велику разлику у односу на Аристотела, на западну политичку мисао. И то би требало схватити озбиљно. Кинези једноставно другачије схватају друштво, однос између грађанина и државе, добру владавину државом. Много шта што наглашавамо у књизи Зашто народи пропадају не може се применити на Кину, јер је тамошња логика поретка различита. О томе је веома занимљиво дискутовати. А сваки пут када то кажем, сетим се кинеске Културне револуције. Она изванредно приказује како моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно. То, дакле, видимо и у самој Кини. Када се о таквим темама говори, ни добро обавештени људи нису сагласни. И сам ових дана често размишљам о културним разликама, о различитим културним темељима институција. То су озбиљна питања, и што дуже буде трајао кинески економски раст, више ћемо се питати да ли смо свет исправно схватили.
Поменули сте кључну фразу, „одрживост раста“. Кинески раст је више од деценије износио 12 одсто годишње. Сада је на шест одсто, то јест опада. А проблем за Кину је у томе што, да би остала на истом растојању од САД – дакле не да Америку досегне, већ да остане на истој дистанци – потребно јој је управо шест или седам одсто годишњег раста, ако САД расте по стопи од један одсто годишње. Ако раст не буде такав, почеће пад, и тада ће искључивост кинеских политичких институција бити велика препрека даљем развоју. У Србији већ годину дана трају велики студентски протести. Студенти протестују због потпуног колапса институција. А успостављање институција им није само први циљ, већ инклузивне институције и сами праве. Та се укључивост могла видети током ускршњих празника, када су многи студенти који блокирају универзитете отишли кућама. Универзитети су свеједно остали блокирани, јер су их замениле колеге из јужних крајева Србије, наши суграђани муслимани. И то је та инклузивност и та култура о којима говорите у свом раду, и који ми често помињемо. Остало нам је времена за још једно питање – како ће вештачка интелигенција утицати на институције?
Не умем да вам на то одговорим. Не бринем се да би вештачка интелигенција могла да докрајчи свет, да би роботи могли њиме да овладају, јер не видим много разлога за такву бригу. Али проблем је у томе што вештачку интелигенцију развијају људи који не размишљају о друштвеним последицама, о свим социјалним проблемима који у САД већ постоје, које смо и овом приликом поменули. Многе је проблеме изазвала компјутеризација, то јест чињеница да компјутери замењују неквалификовану радну снагу и обарају јој плате. Исто ће се догодити и због вештачке интелигенције. Тренутно смо опседнути возилима без возача, а та опсесија би могла да остави без посла камионџије, таксисте, десетине хиљада неквалификованих радника. И нико не брине о друштвеним последицама. То је логика америчког капиталистичког система. Много је боље у западној Европи, јер тамо постоји некакво друштвено осигурање, нека брига о томе како помоћи људима да се прилагоде. Зато мислим да ће ширење вештачке интелигенције у САД пре свега другог погоршати социјалне проблеме које већ имамо, и то је прилично застрашујуће.
Извор: Радар
