Пише: Милош Лалатовић
Једна од скривених тајни јесте да смо сви странци. Странци су дјеца родитељима и они дјеци.
Странац је и професор ученицима и студентима и они њему. Странци су надређени подређенима и они њима. Странци су људи и животиње, мада вјероватно мање него они њима. Нико никог не зна довољно у овом познатом свијету. Странац је човјек сам себи. И снови су странци, често ликови и догађаји у њима, који симболично представљају нешто, а опет могуће да је у питању само бесмислена игра ума и подсвијести, а и та бесмисленост је страност.
Живот је странац живима, поготово смрт. Странци су упокојени, без обзира колико их живи знали за живота или уопште нијесу. Странци су љубазни нељубазнима и нељубазни љубазнима.
Страност ствара љубазност и нељубазност, страх и необуздану храброст која представља често глупост. Страност је највећа мистерија глупих и паметних. Глупост је мистерија, такође и мудрост, лудост и наизглед разумност. Можда су глупи, а поготово луди мудри, а паметни и разумни глупи и луди. Шта је уопште шта?
Све је побркано, помијешано, кад се очекује једно, дође друго. Очекујеш успјех, а добијеш неуспјех, мада си од почетка осјећао да нешто не штима. На срећу и из неочекиваног неуспјеха некад дође успјех, који дјелује онако јако, парализујуће, невјероватно и пријатно.
Милош Лалатовић: Сузан Браунмилер, жена која је промијенила мушко-женске односе
Ко жели да буде добар често испадне лош, без обзира на сва обећања и себи и другима, планирања, како ће тај неко ето нешто урадити или неће. Ма неће ништа, а хоће све оно што је мислио да неће или бар већину тога, најчешће. Испашће, можда и пропалица која се ваља пијан од овога или онога по путу. Можда не ни од какве супстанце него од лудила свијета, та стара варалица га је преварила. Свијет је стара варалица, неће се он лако открити, чак и ако га откријеш, наћи ће начин да се сакрије.
На све можемо рећи само ,,не знам“, јер заиста и не знамо, скрива се све иза неког невидљивог кулиса. Живот је мистерија, у суштини све, а највише можда оно што би најмање очекивали.
Дешава се да наизглед странци и оно што смо очекивали да буде непознато и непријатељски настројено, постану наши ближњи са којима смо случајно открили много сличности. Што пише у јеванђељу “и непријатељи човјеку постаће његови ближњи“. Не само странци него чак и непријатељи постаће нам пријатељи и браћа, а непријатељи су нам зато јер се нијесмо познавали. Случајно смо се негдје нашли и гле, питамо се, па зашто је мени овај човјек био непријатељ? Зато што ми је то неко рекао, а тај што ми је ухватио ,,муштулук“, постао ми је стварно непознати непријатељ.
На крају ћу само цитирати или парафразирати пјесника Виљама Блејка који каже ,,када се врата перцепције отворе, све ће пред човјеком бити онако како јесте, бескрајно“.
