Пише: Милош Лалатовић
Једна од телевизијских серија, која је обиљежила дјетињство дјеце деведесетих, јесте “ Срећни људи“. Она представља низ серија, које ће се деценијама памтити поред “Бољег живота“ и “Породичног блага“, које су у дане викенда окупљале породицу и стварале топлу атмосферу унутар ње. Серија настала у најтеже доба рата, инфлације, представља одраз својеврсне људске сналажљивости која није зла, иако, понекад дјелује преварантски, а некад то и јесте. Рађена по сценарију Синише Павића, уз учешће његове жене Љиљане Павић, а аутора Милована Витезовића.
У овој серији, иако за биједан хонорар, глумили су многи бардови југословенског глумишта, почев од Велимира Бате Живојиновића, Радмиле Савићевић, Тање Бошковић, Дубравке Мијатовић, Десимира Станојевића, Југославе Драшковић, Злате Нуманагић, Јанка Миливојевића, Николе Симића, Светислава Гонцића, Данила Лазовића, Светлане Бојковић, Драгана Јовановића, Еве Рас, Ружице Сокић, Стева Жигона, Ивана Бекјарева, Јелисавете Секе Сабљић, Љиљане Стјепановић, Петра Краља, Јелице Сретеновић, Душана Голумбовског, Иване Михић, Александра Дунића, Оливере Марковић, Снежане Савић, Душана Почека, Богдана Кузмановића, Љиљане Драгутиновић, Марка Николића, Предрага Милинковића, Властимира Ђузе Стојиљковића и други.
Средиште радње се врти око породице Голубовић, која се са инфлацијом деведесетих нашла у ,,небраном грожђу“. Пошто се систем у којем су људи навикли деценијама да живе практично преко ноћи урушио, Вукашин, након што нагло бива проглашен вишком у својој фирми, прави скандал на вече опроштаја уприличеном људима, који одлазе у пензију, а ту урачунавају и њега, само што он одлази на улицу после двадесет година стажа. Долази кући пијан и изнервиран, у исто то вријеме његова жена Лола добија премјештај у фирми у тзв.језичко одељење. Незадовољни и он и она, желе да саопште лоше вијести једно другом. Живе приватно у стану, гдје газди дугују кирију и који их јури за новац. Њихов млађи син Небојша или Неца, стражи на шпијунки да их газда не ухвати, и ако њега успије ухватити, уче га да каже ,,да је он мали и да ништа не зна“. Ћерка Ђурђина или Ђина је много старија од брата и бруцош је на Медицинском факултету. Својим згодним изгледом, али и заводљивошћу никог не оставља равнодушним, посебно, не мушкарце, уосталом, као и њена мајка, која је још у добрим годинама. Ђини се ,,накачио“ момак Луне, поријеклом из Црне Горе, након једног или два изласка, што је он као патријархални Црногорац схватио преозбиљно, док је то за Ђину само пролазно упознавање, након чега иде даље. Ипак, Луне је не оставља на миру. Прати сваки њен корак, а она је потајно заљубљена у свога младог, али строгог професора анатомије Попца. Изгледа и он у њу, што ће се после и доказати, након свих међусобних перипетија. Породица је принуђена да се из центра града пресели на периферију код Вукашиновог оца и мајке, који имају неподношљивог комшију Остојића, са којим су у судском спору око куће, коју су у златно доба комунизма заједно градили, али као и обично у таквим ситуацијама дође до неспоразума. Аранђел и Ристана или Риска, који су и сами дошли у Београд из унутрашњости Србије, задржали су тај општенародни менталитет, који често дјелује просто и некултурно, али доброћудно. У почетку, нијесу одушевљени доласком сина, снаје и унучади у свој дом, у ионако напетој ситуацији са комшијом, који им броји сваки залогај и прати сваки корак, добацујући са прозора, али и због опште немаштине у држави. Временом прихватају реалност и почиње ,,прави живот“ серије. Риска је вјечито незадовољна на снаху, која јој не помаже довољно око послова у кући, само се сређује и иде на посао и пословна путовања. Људи са Лолиног посла су посебна прича. Сви надређени и шефови из врха фирме се заљубљују у њу. Има привилегован положај, што ствара завист код њених колегиница из канцеларије, а којих има неколико са једним шефићем, старијим господином, кога зову у шали ,,Султан“, при томе се овај боји сваког шума, типични бирократски мољац.
Неца има своје проблеме са школом, на путу до школе са деликвентном дјецом браћом Митровић, неразумијевањем од стране учитељице, која је врло хладна и непријатна према њему, форсирајући његову најбољу другарицу Весну, најбољу ученицу у одељењу, која је истовремено ћерка професора Попца, унука главне сестре Антоније, а након што Ђина напусти факултет и запошљава се као медицинска сестра у болници, њена строга и увијек хладна, критички настројена шефица. Антонија открива Ђинину симпатију према своме зету, а тад постаје још гора према њој, али врло је непријатна и према свим осталим пацијентима и сваком ко је на неки начин завистан од ње.
Серија се врти до краја око разних згода и незгода различитих профила људи у њој, али срце серије остаје породица Голубовић, која се на крају мири и са својим првим сусједом, који и живи у једном дијелу заједничке куће, када овоме долази из Аустралије његов син Прцко. Изгледа, да је читав дугогодишњи проблем са комшијом Остојићем био тај што је човјек био усамљен, а Аранђел и Риска, као прости људи нијесу имали разумијевање за то, него су се и међусобно услед својих проблема свађали и прегањали, а тек за усамљеног комшију није било мјеста. Можда је и овдје показано да многе несугласице на балканским просторима настају услед некултуре и недостатка хришћанског васпитања да се људима изађе у сусрет, иако се ради у суштини о добрим људима.
Нажалост, многи глумци из серије више нијесу живи, али њихов рад на многим телевизијским серијама и филмовима, као и у позоришту, оставио је дубоки траг у срцима људи, њихове комичне епизоде се још увијек препричавају, представљајући симбол неког другог, по многима љепшег времена.
