Пише: Милош Лалатовић
,,Људи говоре“ је прозно дјело српског авангардног књижевника настало 1931.године. Дјело припада различитим жанровима попут кратког романа, путописа и есеја.
Радња овога дјела одвија се у аутобиографском путовању главног јунака на острво, потом у оближњи град и локална подручја око њих, романског менталитета и културе, обичних људи, рибара, везиља, домаћица, из чијих простих прича Петровић извлачи дубоке поруке, које имају асоцијативни, философски, психолошки, па и религијски карактер.
Није ни важно шта каже неки рибар, мушки ликови у дјелу су углавном прости, све док главни јунак не започне разговор са младом дамом , која игром случаја је пропустила своју шансу да се уда за пет година старијег момка, у кога је била заљубљена још у дјетињству, али његови родитељи нијесу знали за ту скривену љубав и оженили су момка за другу дјевојку, и шест година након тога она и даље не жели да се уда. Бар не у том тренутку, можда кад буде старија. Али тада могуће, посебно за жене тога времена и малог мјеста ће бити касно. Но, чини се да и није битно.
Потом почиње философско, мистичко, психолошко размишљање главног јунака о смислу живота, контемплирајући о томе да ли живот вриједи или не вриједи проживјети, тј.да ли је вриједно родити се уопште и трпјети силне патње и ударе живота. У разговору са другим човјеком, овај га убјеђује да би он одабрао поново да се роди, па макар без удова.
Ово је слично дјелима егзистенцијалиста попут Албера Камија, гдје он у својим дјелима ,,Мит о Сизифу“ и ,,Странац“, банализује живот и своди сва философска размишљања на то да ли живот вриједи или не вриједи проживјети, посебни акценат стављајући на питање самоубиства. Ипак, Петровић се не усуђује да поставља то питање, не помињући га уопште.
Чак се у дјелу јавља и демон, кога се јунак или тачније антијунак са усхићењем присјећа да га је једном видио, са плаштом попут слијепог миша или вампира, и он као да је био почаствован тим призором што му се овај јавио, иако нерадо, за разлику од жене у близини која је била представљена. Сам демон је био љут што је разоткривен и што га људи не оставе на миру. Овим Петровић као да жели да опише неку стварност изнад добра и зла, па и да дода дозу нихилизма, да бића, а посебно ствари немају посебну вриједност, да у суштини нијесу ни добре ни зле.
Ово Петровићево дјело је једно од класика српске књижевности. Кроз њега се огледа танана природа аутора који дубоко доживљава и најобичније ствари. Такође, представља значајно дјело српске и уопште југословенске модерне књижевности.
