Пише: Милош Лалатовић
Једна од изрека којим се жели описати крајње неморална особа, јесте она ,,Бога се не боји, људи се не стиди“. Ова изрека би по самом неком апофатичком значењу на који је народ упутио и представио, требало да значи особа лишена сваке моралности, психопата, разбојник, она, на коју се мотри попут дивље звијери.
Не знам, мислим да то није тако.
Особа, која се Бога не боји, може бити неки атеиста, а, људи не стиди, онај окренут према ексцентричним погледима на свијет. На крају крајева та особа не мора бити ни уопште атеиста. Не мора се сваки вјерник бојати Бога и добијати анксиозно, опсесивно-компулсивни поремећај у ишчекивању његове казне.
Може такав човјек бити и велики вјерник, са љубавним заносом према сведобром Богу, гдје је сваки страх и тјескоба од Његове казне искључен. Ради се само о поштовању заснованом на љубави.
Све ово повлачи још једну особину, ћутање. Дјеца се од раног дјетинства уче да ћуте и да не исказују побуну пред ауторитетом, без обзира на стварну његову важност. Он служи као страшило које плаши вране. А вране су људи. Чак, његова улога је често и неодређена, међусобно подијељена између више особа, али битна је његова улога страшила. Нико неће питати да ли је мачак црн или бијел, све док лови мишеве.
Улога страшила је невјероватно значајна, како за домаћина у породици, тако за домаћиновог надлежног на послу, тако даље и овога и онога, на крају дође на државни ниво, па је једна држава страшило другој.
Ма, нека све иде бестрага.
Није ни важно, углавном се све своди на човјека као свезано биће, тачније пашче, које је дресирано да ако замуцка, а камоли залаје, а не дај Боже зарежи, остаће без коре хљеба, биједног пасјег угледа, који је дотад уживао, а биће послан и у азил незнано куда, а можда и успаван, на крају убијен неким каменом као псето, што кажу.
Ћутите, ћутите, вјерни пси, незнано којем систему служили, на крају и на почетку су ту неки најближи који вас уцјењују са кором хљеба, онда надређени, па надређени надређених, па окупационе власти ове или оне државе. Ма, све је то страшило.
Смрт је једино сигурно уточиште, иако људи оплакују покојника. Да, онда је питање хоће ли завршити на доброј или лошој страни после те несрећне смрти.
После свега, срећан је човјек који не угледа свјетла овога свијета, иако то никад неће сазнати. Нерођени човјек је истински слободан човјек.
Мада, у глобали људи су злоупотребили Бога, представљући га својим изопаченим ликом, говорећи подређенима, ево га Бог, рекао је то и то, а показујући своје наказно, одвратно лице и језик.
Не, Бог, нијесу ти људи. Бог каже, будите слободни, а ти људи које говоре у име Бога, будите пашчад. Па ти бирај, али слобода није лака, често је псима угодније него људима.
