Пише: Милорад Дурутовић
Ми живимо егзистенцију мочваре у којој још понеки занесењак мудрости и разума, само из очаја или из стида, подиже глас у име васпитања. Али онда, као у живом блату, почиње да убрзава своје дављење, док се цар-жабац и легиони крекетуша баве расподјелом плијена — артикала на којима фабриканти наше опште несреће исписују велике ријечи, као да се тиме може заварати слика да се грабеж — ментални, емотивни и материјални — не врши зарад потребе гузице, него зарад народног напретка, духа родољубља, еманципације и разних цивилизацијских инклузија.
Но, како ће се завршити савремена сага? Као и увијек — када влади гузице преостане још једино своје крекетуше да поједе. А тада ће, као и сваки пут, рећи да их жртвује у име више потребе.
