Пише: Милорад Дурутовић
Постоји једна древна мисао, похабана од понављања, која се попут старог дуката преноси из руке у руку, из гласа у глас, из нараштаја у нараштај. Истањила се као сваки клише, али још траје довољно увјерљиво да је и данас вриједи поновити: нема ничега новог под Сунцем.
Па ипак, можда тој старозавјетној сентенци недостаје још један, сасвим мали додатак: нема ничега новог под Сунцем — осим нас. Тиме би се, унеколико, могло објаснити зашто старе истине никада не застаријевају потпуно. Премда се искуства и закључци понављају, човјек који их проживљава увијек их осјећа први пут — на сопственој кожи. Блиска је томе и мисао Хермана Хесеа из Демијана, да је сваки човјек „јединствена, сасвим особита тачка у којој се појаве свијета укрштају само једанпут, и никад више“.
Али када се иста тема посматра из метаисторијске или проповједничке перспективе, тада се та вјечна поновљивост почиње указивати као умор свијета. „Има ли што за шта би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за вјекова који су били прије нас“, стоји у Проповједнику. Слично звучи и ламент једног староегипатског пјесника који очајава што више нема ријечи које нијесу „одвећ славне“. Ту се отвара једна од трајних драма књижевности: осјећање да је језик потрошен, да су ријечи већ безброј пута изговорене, да је све већ виђено и речено. Бар се пјесници из вијека у вијек жале на немоћ језика. Међутим, чини се да се из те немоћи рађа и потреба за свјежим изразом. Колико се само пјесник Иван В. Лалић упрезао да освјежи основну хришћанску молитву Оче наш, све док није отпочео свој антологијски сонет:
„љубави, нека буде воља твоја
на овом небу, страшно несигурном
ко и на земљи…“
Као да је слиједио Андрићево гесло да се у поезији највећи ефекат постиже онда када пјеснику пође за руком да читаоца изненади нечим познатим. У томе лебди и скривени смисао оног додатка — „осим нас“. Доиста, ништа није сасвим ново, али нико не проживљава старе истине на исти начин. То је оно аутентично.
Уосталом, цјелокупна модерна књижевност почива на том парадоксу. Т. С. Елиот је у есеју Традиција и индивидуални таленат писао да нови аутор не настаје одбацивањем традиције, већ уласком у њу. Стога и позива живе пјеснике да се равнају према мртвима, јер „традиција је ствар која има много шири значај. Она се не може наслиједити, а ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом“.
Изгледа да умор свијета и језика није знак њихове исцрпљености или коначности. Од пјесничких праотаца језик се одмотава у бесконачним модулацијама како би обезбиједио да се калем-конац нашег трајања не истањи до пуцања. То, најзад, не би ни било могућно када би се искуство могло наслиједити до краја.
љубав, нада, страх од смрти или живота, вјера у смисао рађања и оно што долази послије њега — све се мора изнова проживјети, именовати и разумјети. Ништа не вриједи што се искуство блискости може препричати. Ријечи су потребне само зато да бисмо описали како смо, упркос толиким наслагама историје и културе, остали пред њима затечени, и помало нови.
Извор: РТНК
