Пише: Милорад Дурутовић
Смијеху рекох: лудујеш; и весељу: шта то радиш? (Проп. 2,2)
Било да се појави у мем формату, цлицкбаит наслову или као перформанс неког политичара, инфлуенсера или пропагандисте, кич се намеће као наша свакодневна доза дигиталне забаве. Или, ако хоћемо бити искренији, као наша свакодневна доза заглупљивања.
Међутим, проблем није у самом кичу. Он је само површина, боље рећи прашина која прекрива дубљи поремећај. Често се од срца смијемо таквим дигитализованим појавама; дакле, не горко или цинично, него са искреним задовољством, као да у тој свакодневној лакрдији препознајемо нешто блиско, нешто што нас растерећује од сопствених брига. Заиста, смијех и плитка забава одувијек су имали готово антибиотско дејство. Но када се прекорачи доза, тада забава престаје бити љековита.
По свему судећи, разноврсни облици комике и смијеха, некада својствени као вид отпора и самоодбране, више не функционишу као коректив стварности. Умјесто тога, постају параван иза којег се прикрива неспособност озбиљног и одговорног дјеловања, што се лако може закључити већ при летимичном посматрању било којег скупштинског засиједања, или пак неког телевизијског ток-шоу програма који очас сваку тему од виталног значаја своди на ћаскање, исмијавање, карикирање, а неријетко и на хистерију.
Али, када бисмо могли бар једну просту диференцијацију сачинити; наиме, раздвојити простор забаве од простора који претпоставља најозбиљније дјеловање ‒ још бисмо могли с разлогом да одахнемо. Овако, остаје да се запитамо зашто смијех увијек има два краја: један као облик социјалне адаптације, док се други обично сагледа кроз сузе. Катарза без суза није могућа, а овдје их, по правилу, нема. Осим, можда, сузе радоснице које саме теку док нас увесељавају они које смо бирали да буду озбиљни.
У нашем дигиталном карневалу приземно и узвишено преклапају се у истом регистру вриједности. Зато је понекад тешко разликовати политичара од стендап комичара. То више није питање укуса, него функције. Појединци којима смо повјерили најозбиљније надлежности ‒ да заступају јавни интерес, воде институције и доносе одлуке о судбини заједнице ‒ све чешће постају продуценти виртуелних представа за јавност, у распону од фарсе и бурлеске до мелодраме и кабареа. Као да интуитивно препознају да паника, страх, шунд и скандал постају садржај који алгоритми „награђују“, а и публика, кроз продукцију мемова, репостова и реакција. Као да на тај начин сви заједно преусмјеравамо пажњу са питања од јавног значаја на пуку емоционалну сензацију. И опет се смијемо. Али чему? Сопственој немоћи да критички расуђујемо.
У таквој ланчаној реакцији постајемо огромно обданиште у којем, у одсуству стварних ауторитета, разни друштвени аниматори, попут инфлуенсера, коментатора свега и свачега, па и политичких чиновника и медијских радника ‒ преузимају улогу васпитача. Један се појави у наступу хистерије те, умјесто критичке оцјене, добија енормни публицитет; потпуно се препушта тренду, све док га не замијени други, забавнији аниматор. Толико о аутентичности: трајеш не колико дајеш, већ док те не замијени нови скеч.
Таква атмосфера највише погодује политичким и друштвеним медиокритетима ‒ онима који у условима здраве конкуренције не би имали шта да понуде. А ту више није ријеч о изузецима, већ о систему вриједности који се слама изнутра. О томе је не тако давно писао и Едуардо Галеано: „Ми живимо у свијету гдје су сахране важније од покојника, гдје су свадбе важније од љубави, гдје је изглед важнији од памети. Ми живимо у култури амбалаже, која презире свој садржај“. Данас бисмо могли додати: живимо у свијету у којем је производња баналности и кича постала садржај пер се, без потребе да га умотавамо у амбалажу. Или смо амбалажу прихватили као сопствену судбину.
Извор: РТНК
