„Слобода није тренутно осећање стања, него трајно осећање циља.“
*
„Пењање у висине није ништа друго него спуштање до најдубљег дна властитог бића.“— Борислав Пекић, „Маргиналије и моралије“
Пише: Милорад Дурутовић
Борислав Пекић (Подгорица, 4. фебруар 1930 – Лондон, 2. јул 1992) био је књижевник, сценариста, есејиста и академик САНУ, али и један од ријетких писаца чији се живот и дјело не могу раздвојити без губитка смисла. Као један од тринаест интелектуалаца који су обновили Демократску странку у Србији и њен потпредсједник током 1990. године, Пекић је досљедно живио оно што је књижевно мислио: слободу као циљ, а не стање.
У књижевноисторијском смислу, Пекић се с правом сматра једним од родоначелника постмодернизма на нашем поднебљу. Иронија, пародија, интертекстуалност, мијешање жанрова и историографска метафикција код њега нијесу пуки формални поступци, већ средства радикалног преиспитивања митова, идентитета и „великих нарација“.
Пекић сумња у идеју прогреса, критикује тоталитарне идеологије и рационализам без самокритике, одбацује утопије, а прихвата дистопију као истинитији опис савременог свијета.
Ипак, Пекић се не може свести ни на једну поетику: своје „претке“ тражио је у древним временима, а „потомке“ у далекој будућности, свјестан властите хронолошке дислокације: „Требало је да живим сто година испред доба, а живим сто година иза њега“.
Његов опус, још увијек недовољно исцрпно прочитан, обухвата историјски роман, филозофску прозу, политичку алегорију, дистопију, фантастику и сатиру. Историју и мит не користи као реконструкцију, већ као простор моралне и политичке рефлексије („Време чуда“, „Ходочашће Арсенија Његована“, „Златно руно“). Парабола и фантастична алегорија омогућавају му анализу механизама зла и идеологије („Како упокојити вампира“, „1999“), док фантастику користи за промишљање смрти, слободе и граница знања („Атлантида“, „Беснило“). Сатирични и гротескни тон („Успење и суноврат Икара Губелкијана“, „Нови Јерусалим“) разоткрива парадоксе модерног друштва, док мемоарска проза („Године које су појели скакавци“) представља једно од најпотреснијих свједочанстава о политичком прогону у југословенском 20. вијеку.
Рад за ББЦ био је пресудан за Пекићев лондонски егзил: обезбиједио му је егзистенцијалну сигурност, али и дистанцу „унутрашњег странца“ из које је могао хладно и иронично промишљати империју, идеологију и савремену цивилизацију. Из тог искуства настају нека од његових најзрелијих дјела.
Ако бисмо Пекићев живот романтизовали, његов архетипски сиже могао би се препознати у миту о Аргонаутима.
Сталне сеобе, рано искуство робије, деценије политичке немилости и изгнанства, као и касни повратак у Београд уочи слома једне епохе, дају његовој биографији аргонаутичку ауру која се снажно прелама кроз читав опус. Потрага за златним руном код Пекића се, међутим, не завршава тријумфално: она је потрага за изгубљеним просторима дјетињства, за рајем који се не може повратити:
„Подгорице се не сећам, што је жалосно, јер ту сам рођен, али и одмах исељен силом очеве службе; из Новог Бечеја и Мркоњић Града имам мутна, несигурна, можда и произвољна сећања; али ту ʼдилижансу сноваʼ кристално јасно и упечатљиво, емотивно врло интензивно оцртавају Книн, Цетиње и Баваниште. Имао сам срећно детињство, и та три места […]“.
То сазнање кулминира у његовој цетињској бесједи поводом Његошеве награде (1987), гдје питања о истини, правди, слободи и човјечности остају без коначних одговора.
„Враћам се као да одатле нисам ни одлазио. Враћам се као да пола века од онда није прошло, а прошло је, тело ми то поручује — душа мучки ћути. Волео бих да могу рећи како се враћам кући. Не могу, нажалост. Целог живота сам се селио, као да сам номад а не грађанин, и праве ʼкућеʼ немам, свој прави, једини град, своје село, свој крај“.
Ипак, Пекић не завршава у нихилизму: између „ере страшне људским кољенима“ и могућности „васкрсења“ оставља отворен простор људске одговорности.
„Зар ће се људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историје изведена, али не онако како су хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио за златним руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својих заблуда, илузија и грехова? Ако први стихови ʼВијенцаʼ одају моје зебње, стих с краја ʼЛучеʼ — ʼваскрсењем смрт си поразиоʼ — враћа моје наде.
Али шта нас чека: ера страшна људскијема кољенима, или ће се пловидба за златним руном хуманог идентитета и сврхе, свему упркос, наставити и бробом непрестаном воскрсењем смрт поразити, да нас у неку Аркадију доведе, није нам дано да знамо. Који ће се од ових Његошевих стихова оживотворити у судбини потомства, неизвесно је. У неизвесности, тајна је, мука, али и лепота живљења“.
У сталној напетости између сумње и наде, између пораза и трајне пловидбе, лежи и етичко језгро његове књижевности.
Ако су градови, како нас Пекић учи, прије свега простори памћења и заборава, онда се и однос према његовом дјелу не исцрпљује у школским програмима и годишњицама. Аргонаутика Борислава Пекића није завршена његовим одласком. Она се, хтјели то или не, наставља у просторима који су га обликовали и које је надживио. У том смислу, чин памћења у његовом родном граду (Подгорица) не би био гест затварања, већ отварања: не споменик завршетку једног пута, него мјесто одакле би нова пловидба — читалачка, мисаона, грађанска — могла започети.
Подгорица, 15. децембар 2025.
