Пише: Милорад Дурутовић
Погледао сам телевизијски наступ Биљане Вучуровић у „Слободној зони“, а он је био увјерљив, уредно испраћен документацијом и детаљном хронологијом случаја сексуално-вербалног узнемиравања у подгоричкој гимназији, те сам први пут у укупној медијској гунгули могао да добијем цјеловит увид у случај који нас данима узнемирава.
Поред тога, први пут сам чуо неког ко у први план ставља заинтересованост за оно што је суштина проблема, а то је тражење адекватног законског оквира који може дјеловати превентивно а онда и љековито у рјешавању случајева вербалног, сексуалног па и сваког другог насиља према дјеци и ученицима. Читав случај помније сам пратио будући да се као виновник непочинства нашао мој пријатељ Радоман Чечовић. Његов преступ нити могу, нити желим да оправдавам, или ублажавам на било какав начин. Он плаћа тако како већ плаћа, и како би требало да плати и у неком правном епилогу. То што се нашао, безмало, у улози Камијевог јунака, „странца“, господина Мерсоа; што му се, наиме, најмање суди за недјело који је починио, а највише онако како се коме прохтје, не могу да тумачим другачије осим као освету коју је литература спремила оном ко се усудио да се „преиграва“ ријечима. Тако не чине слуге достојне Семиозе.
Но, потоњи случај сексуално-вербалног узнемиравања само је додатно разоткрио да ми живимо у једном одвратном и примитивном друштву чија је прва мотивација и потоња истина увијек политички ангажована. Зарад страначких и медијско-корпоративних сребрњака злоупотребиће се свака племенита побуда. Неће се, дакле, презати ни од тога да се иза наводне бриге за жртве било какве врсте насиља, па чак то било и насиље над ученицима – или бившим ученицама јер нећу да насиљу гледам у зубе – изводи ритуал жртвовања јарца. А то се и дешава на наше очи, јер гледамо, тј. читамо изјаве, коментаре, јавне, анонимне или ботовске, који се опредјељују не према осуди гнусног чина, већ према идеолошкој припадности починитеља, односно према абакусу страначког интереса. Једино што се из такве слике свијета може закључити јесте да овдје наде нема.
Да додам, овдје више није најважније питање ко треба да добије отказ, већ се тражи онај ко може да понуди доказ да стварно тежи креирању бољег, здравијег, законскијег и праведнијег друштва. Иначе ће „преигравање“ ријечима да се многима обије о главу. Жртва даје доказе, Министарство отказе. Остаје питање ко још сноси одговорност!? Не само за потоњи, већ и за сродне и многобројне случајеве насиља који су прећутани, или су медијски третирани на нивоу сервисне информације. Ћутање и тиховање, као и селективно гласноговорење о случајевима насиља, заправо, најјасније свједочи која то „истина“ међу нама столује.
