Орвел није покушавао да предвиди будућност, него да подигне свест о начинима за манипулацију обичним људима, каже Ричард Блер, син писца „1984“ и „Животињске фарме“
Свако ко је икада узео у руке роман Џорџа Орвела 1984, упозоравајућу причу из 1949. године са узнемирујућим предвиђањима дистопијске тоталитарне будућности, са Полицијом мисли, надзирањем маса и репресивним устројавањем људи и понашања, а није толико свесно кратковид да се не би преиспитивао о томе шта се догађало у свету од 2020. наовамо не може а да се не запита: „Шта би Џорџ Орвел мислио о овоме или ономе да је данас жив?“
Избегавање таквих и сличних намера по сваку цену био је главни услов за овај интервју, а то, на крају крајева, и јесте прилично разумно. Насумичне спекулације и нагађања о томе шта би Џорџ Орвел рекао о било каквој теми, производу или политичкој партији довеле последњих година до ширења мора цитата приписаних Орвелу, постајали су вирални, али су лажни и није их изрекао покојни писац који је пре своје смрти 1950. године нехотице, али тачно, предвидео глобална друштвена кретања слична онима каквим сведочимо данас, посебно у том смислу да људима није дозвољено да мисле у несагласју са корпоративном државом.
Међутим, иако према ономе што је писао пре скоро цео век некако осећамо да је Орвел и даље међу нама, немамо представу о томе какви би му данас били ставови. Не знамо, на пример, шта би мислио о потезу Универтизета у Нортемптону у Великој Британији где су се 2022. без имало срама дрзнули да ставе писано упозорење на почетак 1984, наводећи да дело садржи „експлицитни материјал“ који би неки такозвани „студенти“ могли да схвате као „увредљив и узнемирујућ“.
Kако би он то дефинисао? То никада нећемо сазнати и заиста би требало да се навикнемо да игноришемо све осим чињенице да ће Ерик Блер, познат по псеудониму Орвел, инспирисаном називом реке у енглеском Сафолку, заувек остати један од најутицајнијих светских писаца и свакако један од највећих визионара свих времена који нам је оставио драгоцено књижевно завештање, сачињено од величанствених романа Животињска фарма, У борби за ваздух и Бурмански дани, чланака и есеја као што су „Убијање слона“ и „Вешање“, класике документаристичке прозе попут Нико и ништа у Паризу и Лондону, Пут за Виган и Kаталонији у част, сведочанства из прве руке о Шпанском грађанском рату, као и приказе и преписку где ћете вероватно пронаћи многе одговоре, посебно на питања која вам никада нису ни пала напамет.
Ричард Блер, син Џоржа Орвела који је имао сам пет и по година када је писац преминуо, елегантно је прихватио да урадимо интервју о његовом светски славном оцу, а то је уједно била прилика и да представи Орвелово друштво и његову мисију унапређивања разумевања и поштовања живота и дела Џорџа Орвела кроз организовање догађаја, путовања, вебинара, разговора и других прилика за све који желе да постану чланови, као и Фондацију Орвел, која чува мноштво извора за проучавање, а покровитељ је школске и књижевне награде.
Kоначно, ако постоји ишта у шта данас можемо бити сигурни, то је колико би Џорџ Орвел био поносан на сина Ричарда и његову посвећеност, љубав и поштовање које показује старајући се о монументалној и непроцењиво вредној књижевној оставштини.
Ричарде, зашто не волите питања и спекулације попут „Шта би Орвел мислио о томе и томе?“
Па, одговор на то је као тренутак када неко изједначи (ако разумете шта мислим под тим изједначавањем) и онда све опкладе отпадну. Рећи на било који начин шта би било ко мислио у будућности просто је немогуће.
Постоји ли тренутак у вашем животу када сте изненада схватили колико је дело вашег оца утицало на свет?
Не бих рекао да је био неки посебан тренутак када ми се искристалисало то са мојим оцем, пошто је то било, и јесте, нешто са чим живим целог живота. Он је умро 1950. године, када је мени било само пет и по, и тада је он, наравно, био светски познат, али само у одређеним круговима интелигенције, али не и шире. Тек како је време пролазило, након његове смрти, током 1950-их и 1960-их ка 1970-им, он је постајао славан широм света.
Дешавало се, заправо, док сам одрастао, у школи, да људи питају: „О, знаш, у каквој су то вези Блер и Орвел?“ И онда је почело да ми постаје јасније да је мој отац у ствари прилично познат, па сам почео и да читам његова дела. Прва књига коју сам прочитао кад ми је било 11 година била је Животињска фарма, па потом и 1984, али касније, кад ми је било 13 или 14. После сам, наравно, прочитао сва његова дела, с тим што бих заиста морао да се вратим и прочитам много тога поново, пошто сам позаборављао, али прилично често и много читам његове есеје. Дакле, да, није било неког посебног тренутка када сам схватио колико је мој отац важан.
За које Орвелово дело сте највише везани и зашто?
Мислим да су есеји, наравно, то су делови његовог опуса предивни за читање, а што се тиче његове есејистике и књиге су му писане у сегментима, у његовим романима има својеврсних есеја, тих делова који могу да стоје сами за себе. Kад читате Пут за Виган, одатле можете да извучете делове који могу да стоје сасвим засебно. Исто важи и за Kаталонији у част, за сва његова дела, за Нико и ништа у Паризу и Лондону. У све те књиге уграђени су засебни есеји, предивни за читање.
Дакле, постоји ли неки омиљени? Па, наравно, мислим да су најбоља два „Убијање слона“ и „Вешање“, они су предивни, то је предивна проза и, иако заправо није био лично присутан, сасвим извесно је могао да види нешто слично томе када је био у Бурми. Али ипак, то су бриљантни прозни састави, ударају много јаче од своје категорије, једноставно су то бриљантна штива за читање.
Kако гледате на дебате о заједничком интелектуалном добру, с обзиром на то да су права на Орвелово дело у Великој Британији сада истекла?
Па, очигледно је да су ауторска права апсолутно на месту. Свако ко нешто напише требало би да за то буде и награђен. Kолико ће то трајати, опет, наравно, зависи од влада. У Великој Британији она трају 70 година; у Америци трају 95 година од дана објављивања. То је ишло наруку Орвеловој задужбини пошто су два најбоље продавана романа, Животињска фарма и 1984, написани пред крај његовог живота, па су, сходно томе, и права трајала дуже и доносила су највише прихода…
У Великој Британији и Европи су ауторска права истекла 2020. године, осим у Шпанији, где смо постигли договор да трају десет година дуже. Али онда се догодило да је Британија изашла из ЕУ, тако да тај уговор више не важи, али су Шпанци били веома великодушни и рекли су: „У реду, наставићемо овако још пет година са 50 0дсто прихода, јер је и нама у интересу да тако радимо“. Тако да у земљама на шпанском говорном подручју права још важе, а у Сједињеним Америчким Државама су сви наслови још заштићени. Али, све у свему, сви наслови који су првобитно објављени заштићени ауторским правима сада су слободни, допало се то вама или не.
Kако се осећате када видите да при промовисању различитих друштвених и политичких ставова цитирају вашег оца?
Па, дајемо све од себе да покушамо да их пронађемо и прекинемо све те бесмислице. Посебно је након што су ауторска права истекла тешко ући у траг свим тим мајицама, шољама и другим глупостима на којима људи мисле да могу да мало зараде. У време када су права још важила могли сте да их изведете пред суд, али и тада је било људи који свеједно нису марили за то, па сте морали да их изводите пред суд, а то кошта, па морате да вагате штету и оно што су они промовисали, па повремено просто кажете: „Заборави“.
Али заиста смо имали доста среће па нас и нису прејако оштетила та огромна кршења права. Хоћу да кажем, ако одете у Бурму, а ја сам био у Бурми 2013. године, они тамо сада за 10 долара продају Бурманске дане а свако друго поглавље у књизи је штампано наопако. Било је прилично изненађујуће и забавно то што је бурманска влада дозволила себи да има везе с тим, што ми се учинило прилично необичним. Али, опште узев, не мислим да смо превише оштећени кршењем права.
А шта мислите о лажним цитатима Орвела које круже друштвеним мрежама?
Проблем са лажним цитатима је дефинитивно нешто против чега настављамо битку, иако је нужно и не добијамо, пошто је то као борба против плиме, али проблем са хиљадама лажних цитирања Орвела дефинитивно нас забрињава, а то је тешко контролисати пошто сваки човек и његов пас мисле да могу да смисле цитат какав се може приписати Орвелу, а ви ћете на крају затећи себе како непрекидно покушавате да научите како то да зауставите.
На популарној Викиликс мајици исписан је цитат „1984 није брошура са инструкцијама“.
Задужбина је годинама уназад дозвољавала да се одређене ствари догађају ако би се испоставило да су разумне, озбиљне и блиске Орвеловим уверењима, и тако су се оне с времена на време појављивале на тржишту. Зачудо, не могу да се сетим колико је тога било, али свакако је било дозвољено, па то, рекао бих, и даље кружи светом. Али било шта након 2020. године не можемо заиста да контролишемо.
Kако сте реаговали када сте први пут спазили ТВ шоу под називом Велики брат крајем 1990-их година?
Просто сам помислио да неко покушава да заради на Великом брату и мом оцу. Занимљиво, они су јако брзо истакли да ту нема никаквих референци на Орвела или 1984, нити по учесницима, нити по било каквом разговору; било је апсолутно забрањено било шта рећи.
Занимљиво је и да је човек који је у том тренутку држао права на 1984 у Америци (чикашки адвокат Марвин Розенблум обезбедио је филмска и ТВ права за књигу 1984 у Америци након што је 1980. одлетео у Лондон да би се сусрео са Орвеловом удовицом Соњом, а на крају је постао и извршни продуцент британског филма 1984 у режији Мајкла Редфорда, премијерно приказаног 1984. године, прим. нов) извео је ViacomCBS пред суд због Великог брата, наводећи да крше ауторска права.
Добио је вансудским поравнањем извесну суму, али није познато колико, чак ни ја не знам. Све што знам је да, када смо пренели та права 1980. године, нисмо дефинисали колики проценат ће задужбина добијати при оваквом коришћењу, тако да је остало на њима да одлуче колико ће нам дати. Не сећам се колико је то било, али није била велика сума, а јесте, то је убило Великог брата у Сједињеним Државама.
Kоја је разлика између доброг писца и генија?
Мислим да је Орвелов гениј лежао у способности да јасно мисли и да те мисли запише једноставним енглеским језиком, тако да свако може да разуме шта хоће да каже, а опет је могао да се избори са сложеним мислима онако како то многи не могу, тако да мислим да то има везе са јасноћом мисли и добром прозом, једноставном прозом.
Довољно је да погледате његових „шест правила за добро писање“ да бисте видели о чему је говорио, попут онога да никада не користите дугачке речи тамо где могу да буду кратке, да никада не прибегавате клишеима и бла, бла, бла. А шесто правило је да је боље прекршити било које од претходних него рећи нешто неумесно. И то је прилично добар водич за писање.
Постоје многи добри писци, али јесу ли сви генији? То је занимљиво питање, шта је геније? Мислим да је он био тако добар писац зато што је умео да пише толико јасно и види се да људи једноставно уживају у ономе што је писао, то је трајно, нема почетка ни краја, то могу да читају генерације и генерације оних који тек долазе.
А прилично је занимљиво и што неки људи то критикују и кажу: „О, Орвел је био ово, Орвел је био оно“, а мој одговор на све то је: „Хоће ли се и ваше књиге продавати 70 година након ваше смрти?“ Чарлс Дикенс је, наравно, писац кога и данас читају из истог разлога из ког данас читају и Орвела: они су просто генијално користили речи.
Зашто нека дела трају вековима и не буду превазиђена и не постану неважна?
Опет, видите, он је писао о нечему што се дешавало вековима, миленијумима, то је просто покушај човека да контролише другог човека, а 1984, као што знате, не ставља на све то тачку; јер све то траје, дешава се све време. Дакле, то је све време релевантно. Симпатичан је детаљ у вези с чињеницом да је, када је Доналд Трамп изабран за председника САД, продаја 1984 у Америци узлетела више од 6.000 одсто.
Исто тако, почетком 1980-их догодиле су се извесне ствари које су довеле до тога да се задужбина експоненцијално прошири у смислу нових уговора са различитим издавачким кућама; било би јако досадно и замршено да залазим у детаље, али постојао је судски процес везан за моју помајку на самрти и то што је поново стекла пуну контролу над ауторским правима обухваћеним законом. И то је омогућило књижевним извршиоцима које је она одредила пре смрти да располажу свим насловима преко њихове фирме онако како су они мислили да је најбоље. Било би досадно набрајати овде све разлоге пошто је све то трајало годинама, али јесте, до 1980-их је књига продата у огромном броју примерака и, наравно, зарађен је новац, али се њиме, нажалост, није управљало како треба и он је протраћен.
Шта се са 1984 догодило 1984. године? Неко специјално издање?
Постојала су специјална издања, али мислим да је прво, једино заиста специјално издање било објављивање факсимила оригиналног рукописа 1984, од кога постоји само 50 одсто. Тај рукопис чува се на Универзитету Браун у Сједињеним Државама, али смо имали тамо другара, професора Питера Дејвисона, који га је прибавио и потом приредио, пошто је то био радни рукопис, па је нешто било у скраћеницама, нешто писано руком, много шта прецртано; много тога је било писано једно преко другог двапут, чак и трипут, на више места скоро до нечиткости, тако да је он направио обиман факсимил тог рукописа, заједно са тумачењима и фотокопијама страница, тако да све можете да прочитате тачно онако како је мој отац написао.
Шта се може закључити из начина на који је Орвел гледао на друштво, шта га је усмерили томе да несвесно предвиди будућност?
Па, није он покушавао да предвиди будућност, он је покушавао да подигне свест о начинима на које обичним људима на улици, попут вас и мене, манипулишу они који желе да нас изманипулишу, било преко влада или корпорација, јер ако дозволите да неко вама манипулише, онда, наравно, потпадате под њихову моћ. А то је оно што владе раде: оне воле да искривљују истину што је могуће више и да контролишу или притискају медије да би их натерали да их приказују у добром светлу.
Његов поглед на свет је посебним учинило његово искуство у Бурми, дакле британски империјализам, као и оно што је доживео у Шпанији, односно комунизам и тоталитаризам. И све што је писао, касније, било је против тоталитаризма, онаквог како га је он видео, а за социјалну демократију, онакву како ју је он видео, тада, пошто је био потпуно ужаснут тоталитаризмом, а наравно, тоталитаризам може да буде и леви и десни.
Kако би данас живео? Да ли би био на друштвеним мрежама?
Па, друшвене мреже су само продужетак технологије, зар не? Kо то зна. Можда би их прихватио, а можда не би. Не знам.
Шта мислите, да ли би прихватио Орден витеза британске империје од краљице да му је био понуђен?
То је занимљиво, не знам. Помало је то налик ономе шта би мислио данас о одређеним стварима. Био је патриота; када би догорело до ноката, био је патриота према својој земљи. За време Другог светског рата је покушао да се прикључи редовној војсци, али су га прогласили неспособним, тако да се прикључио цивилној заштити (наоружани добровољци у грађанској милицији као подршка британској војсци у време рата, прим. нов).
Осим тога, писао је о људима за које је сматрао да су антибритански настројени и написао је чувену листу, помало прст у око, рекао бих (1949. године, мало пред смрт, Орвел је написао листу са именима 38 истакнутих личности, међу којима је и Чарли Чаплин, које је сумњичио да су симпатизери комуниста. Листу је послао блиском пријатељу који је радио за Информативно-истражно одељење (ИРД), тајно пропагандно крило британског Министарства спољних послова. Листа је објављена 2003. године, прим. нов), али ју је написао, а указивала је на људе за које је сматрао да нису патриоте.
И онда можете да говорите о томе шта би било да га је Kруна наградила неком врстом награде и да ли би је он прихватио. Не кажем ни да би, ни да не би, само кажем да је био патриота спреман да умре за своју земљу. Био је Енглез до сржи и да су Немци кренули преко Британије у Енглеску, борио би се против њих, то могу засигурно да кажем, без икакве дилеме. И он сам рекао је у једном од својих есеја да би умро за своју земљу.
Kако Орвелово друштво промовише Орвелову оставштину и какве активности нудите својим члановима?
Промовишемо Орвелов рад кроз друштво, кроз часопис, као и кроз догађаје који су веома важни. Своје чланове водимо на места попут Шпаније, где се борио (Орвел је отпутовао у Шпанију у децембру 1936. и прикључио се једној од група која се борила против генерала Франциска Франка у Шпанском грађанском рату, прим. нов), попут (шкотског острва) Јуре где је написао 1984, на његов гроб у Сатон Kортенију у Енглеској одлазимо једном годишње да обележимо његов рођендан, а сада покушавамо да одемо у Мароко јер је тамо отишао да се опорави од првог напада туберкулозе и тамо је написао У борби за ваздух.
Одлазимо на места где је одрастао као дечак, ишли смо у Саутволд, где су његови родитељи живели 1930-их. Дакле, такве ствари можемо да урадимо за наше чланове, а њих то занима. Водимо их и у шетње Лондоном, да обилазе пабове у Фицровији, где је одлазио на пиће током рата. А идемо и у Париз, тамо нас је одвео члан који живи у том граду, а био је младић када је Орвел писао Нико и ништа у Паризу и Лондону. И тако, што се тога тиче, увек смишљамо нешто за наше чланове и њима је то занимљиво. Били смо и у Вигану, где је написао Пут у Виган, а гајимо јако добре односе са Виганом јер су људи тамо били мало разочарани њиме и књигом која је, како кажу, негативна, а ми покушавамо да им кажемо да није баш тако, да се он није фокусирао на то, да је веома, веома поштовао људе из Вигана, на пример, били су то само услови у друштву које је настојао да истакне.
Дакле, да, из угла чланова, има много ствари које можемо да радимо са њима, а они се увек пријављују у великом броју. Чим председавајући објави позив да се негде иде, сва места се одмах попуне, тако да, ако гледамо према томе, чланови воле да иду на та места. Осим тога, једноставно промовишемо Орвела и његова дела, додељујемо награде, стипендије за новинаре и младе људе преко Фондације Орвел која стоји иза књижевних, школских и новинарских награда, али то је засебно тело и не мешамо једно с другим.
Пише: Silvija Pingitorе/The Shortlisted
Превео; Matija Jovandić/glif.rs
