Пише: Милорад Дурутовић
Небројено пута сам остао запитан да ли Балша Брковић и његови истомишљеници могу једном, макар и у сну, да повјерују да постоје људи којима је Његошева посљедња воља светиња, и да немају у виду ништа више, а ни мање од тога. То није питање политике него светиње, културе и васпитања.
По мом увјерењу, није могуће обновити Његошеву завјетну капелу, нити на врху Ловћена има мјеста и за маузолеј и за Капелу. Рушењем Његошеве капеле Црна Гора је изгубила свој историјски и његошевски континуитет. Маузолеј би био умјетнички достојан на сваком мјесту ове земље, осим на врху Ловћена. Овако је њиме наружен и пјесник и планина. Стога, све треба да остане како стоји: маузолеј за нашу (не Мештровићеву) вјечну срамоту, а сјећање на Капелу за нашу вјечну тугу.
Уочи рушења Његошеве капеле задрхтали су највећи југословенски, па и европски, и свјетски духови. Најежиле се и саме кости (из) земље! Но, оно што гарантује да је Капела неповратно срушена јесу све оне пјесме, јеремијаде дивних пјесника. Тако и данас када читам Скендера, Мешу, Михиза, Раичковића, Попу, Павловића… ја не чујем само јецај пјесника, већ саму тужбалицу сестре Батрићеве. Осјећали су пјесници, боље него ико, да је тога пута дошао крај, историјска апокалипса, крај једне ере. Запјевао, заплакао, Раичковић, јер је знао: „Када с врха, твог гроба први камен сруше,/ Он ће у дубину сићи наше душе“.
Дурутовић одржао предавање о Његошевом спјеву Луча микрокозма
Но, тај камен грије нашу душу. Знамо да културе неумитно пролазе, али не и њихове вриједности. Из тога камена, као калем-конац стигле су Литије, како би показале да је завјетна, његошевска, вриједност преживјела у нама. То је наша Капела! Она израста изнутра као Царство небеско. То је наше извињење Његошу, наше покајање, јер светиња његове ријечи није погажена споља, већ изнутра, не од од Аустроугара или фашиста, ни од комуниста, већ од нас самих. Али, то је наша нада, која је и наше знање да се булдожерима не може порушити оно што се у сјећању, с кољена на кољено, обнавља, као калем-конац, што нас чува од пада у бездан. То је значење оних ријечи, оне анализе Лубардиног „Сумрака Ловћена“, што га остави једном Мића Поповић:
„Ако сте видели слику, шта мислите, колике су њене стварне димензије?! Рекли бисте, па, три метра, четири… Не сећате се тачно, али вам је слика огромна! Не! Стварне димензије слике су 130 x 170 цм. Али је слика у вашем сећању порасла. И да знате, она ће стално да расте. Гнев расте у тишини. Застрашујуће.“
И потребно је знати: гњев је Господња категорија, а нама су предате вјера, љубав и нада. Осталима на част зиданица на пијеску.
Извор: Фејсбук
