Пише: Милорад Дурутовић
[…] Учини да заспим невиним сном и без маштања […]
Зрео писац не користи фантазију као циљ, већ као средство стваралачког израза. Ако је другачије, можемо оправдано говорити, што није било страно фројдистичкој струји у психологији, о писцу као неуротичару. Или о неуротичару који је умислио да је писац. Укратко, о неурописцу.
Неурописаца у данашњој литератури има тушта и тма. Не могавши више да се прехрањују (валидирају) својим маштаријама, неурописци изливају своје фантазме на хартију, али не пјесме ради, љепоте ради, већ у циљу неосвијешћене потребе за дивљењем, а, потом, и потребе да увуку друге људе (читаоце као жртвену јарад) у своје фантазије, у свој аутопортрет, у своје селф-огледалце („ко је најљепши на свијету“). Количина уложене енергије у тај фантастично-неуротични подухват равна је експлозији касетне бомбе, каква прави кратере и по ширини и по дубини мјеста на које падне.
Дурутовић одржао предавање о Његошевом спјеву Луча микрокозма
За неурописца списатељство је битка на живот и смрт. Јер једино упад Другог у свој микро-фантастични поредак може обезбиједити привремени мир нашим списатељима. Присуство, а зашто не рећи, игра моћи, контрола Другости, увлачење Другог у замку својих фантазија намеће се као једина могућност коегзистенције са реалношћу. То, даље, значи да је за наше неурописце, рекосмо, фантазија увијек циљ, а литература само средство да се лична маштарија, лични ред и поредак, учини инклузивним за свијет реалности.
Ко то зна!? Можда је то намирисао и стари Платон када се у њему родила мисао да би пјеснике набоље било протјерати из идеалне државе.
