Пише: Милорад Дурутовић
Данилову исповијест, као да ми је тестаментом завјештана, посвећујем свим југоносталгичарима, а племенитој жртви Даниловој приносим ову инвокацију, попут свијеће. Задивљен флором и фауном Новог Зеланда, пишем је, дакле, довољно далеко од братства и јединства, и лијевом и десном руком. Сваки неспорзум који може произаћи након читања овог штива проглашавам унапријед ништавним и непотребним, позивајући се на слободу стваралачке имагинације и алегорије, а, помало, и комедијанта случаја.
⁎
„Нема лаких послова на земљи, пријатељу! Причам ти ко на самрти“ – почиње комшија Данило, како би се рекло, in medias res. Потом куцне чекићем неколико пута у своју косу. Ослушне, јагодицом палца и кажипрста опрезно склизне низ оштрицу необично уске косе. Усне развуче у полуосмијех, колико је довољно да се отворе лепезе бора на његовом лицу. Скупља обрве, па их диже; изгледа, подешава и очи за косидбу.
„Људи су данас олакшали, смекшали. Ни месо не једу! Да се насмијемо од невоље. Синоћ гледам на оном мом телевизору… Дјевојке, лијепе ко руже, причају о здравим стиловима живота. Упамтио сам, месо не једу, неђељом иду код љекара, психотерапеута.“
Данило ме загледа знатижељно, очекује, ваљда, да појасним о каквој мидицини је ријеч; онда спусти поглед, па опет откива косу ‒ сада у ритму слогова: „пси-хо-те-ра-пе-ут-пси-хо-те-ра-пе-ут“.
„Психотерапеут лијечи психу, али не и душу. Лијечи, то јест третира психички ниво човјековог живот, а душа је као ова ливада, пуна цвјетова, мириса и буба“ ‒ покушавам да упростим и побјегнем од научности.
„Него, добро кажеш, људи јесу постали њежни, осјетљиви. Живот се закомпликовао, па ни твоје руже с телевизије не умију саме да цвјетају“.
„Мало раде, а много причају. Рад је здравље сачувао. Мали си био, али памтиш какве смо сазивали мобе. Нијесмо имали кад ићи код љекара, нити мислити о чудима. Но, твој отац, Станац, Драган, Милун, Паво, Никодин, Ћамо, Угљеша… Сви ко вуци и хајдуци, заједно. Нити шта боли, нити ђе гори. Радимо, па и пјесму запјевамо. Ја сам први пут у болници заноћио кад сам отишао у пензију. Не бих ни тада да ме није снашла ова мука од ишијаса. Али, видиш, не дам данас ником да коси ову траву, да људски помогне. Ја сам захвалан, али још ја могу и овако с кољена да се разонодим. Оштра коса траву коси, а мишице ‒ истопе се ко роса. Ти си књиге учио…“
Милорад Дурутовић: Рушењем Његошеве капеле Црна Гора је изгубила свој историјски континуитет
„Мудрост није потрошна“, покушах да искажем дивљење и поштовање према жилавом старцу.
„Мудрост је лудост! Броз ми је браћу похватао да граде пруге, а мене са планине потјерао у ову пустињу да градим жељезару. И саградили смо, а онда из ње грабили да покосимо, дрва припремимо, зимницу доранимо, ђецу отправимо на школе. Сад фабрике покрадене, ојађене, или туђе; планина пуста, ђеца школована, а остала беспослена, за живот бесловесна… Велико зло био је Броз! Велико! Није градио државу, него нам села разорио, домаћице у другарице превео; а и овај наш душу мори. Газдуј, другуј, господуј сад, Данило… Опрости, заморих те причом, пријатељу. Не питам те, јеси ли школу скроз свршио?“
„Јесам, пријатељу. Још прошле године. Сад сам и ја спреман за господу.“
„Није школа магарац, ако није онај ко иде у њу“, добацуј комшија Станац, док се домишљато приближавао нашем разговору.
„Видите ли нашег мудрог комшију Милуна, он је посјетио сваку партију. Знао сваку пречицу до среће“.
Не знам да ли је Милун све добро чуо док нам се примицао, очевидно, припит. Додуше, и да јесте, једнако би се правио глув.
„Јесте ли уморни људи!?“
„Мене једино умора поглед на свијет“, наставља своју исповијест комшија Данило. „Крај му се не може сагледати… А ти, Миле, поранио лајковачком пругом!?“
„Немој га екавизирати, Данило“, опет шеретски добацује Станац. „Није он више Миле. Он је сада Мило, Милооо, Миљооо!“.
„Видиш ли, пријатељу, како ово наше насеље политичари завађају…“
„Миле је завађен у глави“, не посустаје Станац.
„Боље политика, него међе да нас завађају“, додах јетко. Оте ми се.
„Међе? Ну, причекај, ево нам и Пава. Да манем два откоса, па ће он о међама. То је Милу најмилије“.
„О, Паво, катастарска главо! Служба те послала у прави час! Објасни овом младом професору, како нам је Миле помјерао међе“, одмјери ме Станац као да и он јутрос коси. „Таман док Веса не донесе пиво, да премостимо“.
„Срећан рад, Данило! Јеси ли ово мобу сазво? О, четничка дуга брадо, због тебе је Станац страдо.“
„Фала Паво, братска главо! Давно бих покосио, али не да братство и јединство. Слушам јутрос ове залудане, па, кажем, мора да су ово нови људи. Пјесник каже: нове нужде рађу нове силе, а ово су ти здрави стилови живота“, намигује ми Данило.
„Уплатио им Мило јутрос пензије. Зато су они раздрагани. Видим, Милун већ подигао, и пола попио“, поскакује од пакости Паво.
„Није Мило уплатио пензије. Он их је дао, дараовао… Зарадио с нама радећи у жељезари“, не може Станац да престане.
„Ајде, ајде, Станиславе. Провоцираш! Да теби пензију није Милошевић дао!“
„Није ми је ни узео, Милуне! Ни пензију, ни државу!“
„Немојте људи тако. Немојте само људски“, прекиде напету атмосферу Данило. „О Брозу сте обојица ћутали. Било вам добро. Радили, па имали. Чим сте почели главом мислити, одмах сте разум изгубили“.
„Ево, Весе, ево пива“, највише се обрадовао, увијек нестрпљиви, Паво.
„Нема пива, чика Паво! Мислим има пива тамо, него продавницу Зорна затворила.“
„Да није Витомир умро?“, загрцну се Милун. „Синоћ рекоше у Клубу да је на самрти. Сирома је хтио још једном на гласање“.
„Неће га смрт спријечити да гласа“, није издржао Станац.
„Није умро ђед Витко. Него… ја не знам. Ваљда се Ксенија потукла са Зорном. Вели Мика да је синоћ Ксенија код Зорне купила пиле. Онда Ксенија јутрос вратила пиле…“
„Вратила пиле!?“
„Вратила пиле!?“
„Вратила пиле!?“, поновља и Милун за Павом и Станцем, док је Данило испод ока нишанио у мом правцу.
„Вратила, и то печено. Сад ми рече Милка да је и њу Зорна преварила.“
Милорад Дурутовић: Кафкина смрт и љубав – сто година касније
Сви ћутимо, чекамо исход, гледамо у Весу. Ухватих погледом како се Станац румени у лицу.
Веса, збуњена, додаје: „Па Ксенија је донијела пиле и ухватила Зорну за косу. Онда су их жене раздвајале…“
„Је ли пиле било покварено?“, упитах слутећи чије је пиле испечено.
„Не знам ја“, зарумење се Веса и отрча пут своје куће.
„Станиславе, шта ти је са госпођом, или ти је пилетина дојадила?“
„Луде жене“, проциједи кроз зубе Станац и нестаде у неколика корака, а за њим и Милун, и Паво.
„Луде жене, луде… Неће да једу месо“, рекох ли ти пријатељу.
Завјеса
„Терапија… Може ли се лијечити душа? Јеца ли душа кад се човјек смије? Удари ли на нос ко јучерања цика? Ти си неђе одио, пријатељу? Ради ли продавница данас?“
„Рекох ти јуче, диплому сам добио, сад господујем. Пођем у Биро рада свака три мјесеца. Уђем у канцеларију бр. 18. Кажем чиновници: „Добар дан. Дошао сам да се пријавим, да видим има ли неки конкурс расписан“. Чиновница ме одмјери с изгледом осуђивања, скоро, гађења. „Посао се не чека – посао се тражи“, дрекну, као да ђаволе бајалицом изгони из канцеларије. Хтједох, по обичају, само да слегнем врат у рамена, стрпљиво сачекам да запише то шта већ записује, али из неког лудог инат из мог грла крену тирада једва повезаних реченица: „Зато сам и дошао. Да видим да га није ко изгубио. Ви бисте сигурно морали то знати. Ако јесте, реците, гдје тачно. Ако је у школи, био бих заинтересован да га тражим“. Чиновница ме само погледа, те, с подједнаким гађењем, тутну ми у руке радну књижицу: „Дођи за три мјесеца.“
„Милун, Милун“, понавља Данило са смијехом у очима, а онда му се враћа сјета.
„Добро ти је рекла другарица. Што се срдиш, Милораде! Дошао си на погрешно мјесто, но не знаш. Видиш, Милун! Није мијењао само странке. Он је у жељезари промијенио сваки погон. У посљедњем, седмом, у ковачници, некако се запалио, једва претекао, те оде у инвалидску пензију, и остави пушење. Мислио има лакших послова. Нема тога не земљи.“
„Њему је лако само пиво. Него, шта би са Станиславом и Ксенијом?“
„Иста болест. Нема ни лаких жена. Свака носи своје бреме.“
Данило то изговара без знакова шале, па остах у тишини, као да слиједи тајна највећа.
„Он је мијењао жене као Миле фабричке погоне. Ма ти не знаш муку његову. Он не јебе жене него мужеве. Станац је осветник! Јебач – осветник!“
„Данило, шта причаш?“, једва долазим до ријечи од смијеха, а видим, опет лепезе бора на његовом лицу, што ме одмах врати у драматичну тишину.
„Комесари! Комесари и месари ранили су Станца. Јебали му жену! Тада мужеве нијесу слали у тамнице, него у буваре, да унизе вука ко да је псето“, скоро дрхтавим гласом изговорио је Данило, као да лиже своје а не туђе ране. Ја слушам, видим није сад до шале.
„Пријатељу, ја се само од невоље могу смијати, па и сад. Волио сам ја курву. Волио! Била то земља лијепа, ко пиле, а онда су је комесари и месари очерупали, па је остала без крви ко Павов кокошињац.“
Данило алудира на вријеме кад је Паву мистериозна штеточина подавила шест стотина кокошака. Штету јесте општина надокнадила, и то поштено. Па ипак, остала је до данас жива фама о секти крвопија. У кокошкама није остало ни капи крви, нити трагова крви око њих, а свакој коки глава одрубљена. Остао је жив само један пијевац.
„Ти спомињеш и месаре!?“
Премда сам комшијске разговоре доживљавао чешће као доконо сеоско позориште, осјећао сам како из Даниловог гласа куља крв свих закланих кока, и пријети да потопи читаво насеље. Имао је намах, чини ми се, изглед човјеколиког пијетла.
„Ти спомену и месаре“, прибрах се, схвативши да Данило, мимо свјесне намјере, из свога сјећања истргну, заправо, лице комшије Угљеше, ћутљивог месара, који је скончао живот једног праскозорја испред своје месаре, са двије сатаре заривене у грудима.
„Ти то о месару Угљеши!?“
„Судба је то била Удбина, схватио си!“
„Мислиш рука? Али, ти хоћеш да кажеш да је и Станац имао удјела? Јебач – осветник.“
„Није! Станац није. Заборављај шта сам јутрос причао!“
„Шта да заборавим!? Причај сада! Знаш да су и мог покојног ћаћу приводили“, срџба ме, опет, обузела.
„Пусти, пријатељу непотреба питања. Било, прошло, заборављено, а са твојим оцем свако ни у вези није било“.
Иза завјеса
Боже, није могуће да је Станислав убио Угљешу, поновљао сам полугласно скоро цијелу ноћ; као да тихујем, узнемирен, као да сам ја починио некакав злочин, ни-крив-ни-дужан. Зашто су приводили мога оца!? Зашто двије сатаре заривене у срце несретног Угљеше. И шест стотина закланих кокошчина? И један жив пијевац. Шта? Зар пијевац, као једини свједок сатанистичког пира из кокошињца!? Да није пијевац нешто пропјевао на суду!? Да није пијевац убио месара!? Чини ми се да сам посљедње питање поставио у полусну.
Онда се нађох на ногама, мислећи да сигурно лудим. Објашњавам себи да су то потекли само страхови из дјетињства, и то кроз лијево око са кога склоних неколико суза. Једном ми је умало срце експлодирало од страха кад сам први пут видио тог несретног пијевца. Данило ме само тригеровао својом данашњом причом, па сада проживљавам знани пакао анксиозности… Паника… Деперсонализација… Ово је јебени ГАП! Покушавао сам да унесем разум у сопствени психокошмар. Није помогло. Терапија. Нема лаких послова на земљи. Мудрост је лудост. Пси-хо-те-ра-пи-ја…, изговарам сам себи, а као да настављам разговор са Данилом, јер моје ријечи попримају тоналитет његовог демонизованог гласа. Као да ја нијесам ја.
Тек су ме знаци зоре доводили у какав-такав мир, увезујући распарчане мисли и слике у низ јасних закључака:
Данило је рекао да Станац није убица.
Са убиством нема везе ни мој отац. Или ипак има?
Данило је, још раније, исказао интересовање за психотерапију.
Причао о души.
Па то је!
Па зар је могуће да је Данило убица!?
То је.
Он је то мени несвјесно признао.
Гласно сам изговорао док сам шетао од једног до другог зида собе, а онда се трзнух, стрепећи да ме неко од укућана није чуо.
Завјеса
„Добро јутро пријатељу. Нијеси поранио данас“, прикуца ме у став мирно Данилов глас чим сам изашао на улицу. Није то било кидање кољена од страха, него муњевити рез што склизне низ врат, као оштра коса, па хрируршки прецизно низ кичму, паралише способност да се направи и најмањи трзај.
„Јутро, јутро!“, изговорих тек као доказ да сам будан и жив. Изненадих и себе.
„Дођи, нијесам ни ја добро спавао. Чекао сам да те видим. Ајде у кућу, да попијемо по ракију“.
Позив ме покренуо као да сам марионета којом управља Данилов глас.
„Јутрос сам отворио ову лозу. Двије деценије чекам“.
„Толико!?“
„Пријатељу, ти си у школи стекао знање, а у кући људско васпитање. Ти си учен човјек па разумијеш. Али знање није исто што мудрост“, лица озареног, као да се подмладио таман двије деценије, изговарао је Данило самоувјерено, попут народног мудраца.
„Знање се стиче и преноси даље. А, мудрост? Она је дар Божје милости“, казује, не губећи озареност на лицу. Стојим као омађијан. Не знам је ли испред мене демон или Данило. Ћутим, чекам, није потребна ни једна моја ријеч, питање. Обојица знамо зашто смо ту.
„Нијесам убио Угљешу“, одбруси лицем окренут пут прозора, кроз који је падао један прамен сунца, па се преламао тачно преко чашице коју је држао у десној руци, као свјетлосни кључ.
„Није ни Станац!?“, узвратио сам оштро, као да ми се снага, за коју сам малочас вјеровао да је бестрага нестала, вратила сада из једног сунчевог прамичка.
„Није. Рекао сам ти и јуче да није.“
„Ко? Ко је онда!?“, поновљам још оштрије, а одмах се покајах; схватих, постављам питања попут судије који припрема и пресуду и кључ од тамнице.
„То не знам. Али знам да Станац није.“
„Али како можеш бити сигуран?“
„Могу. Станац је те ноћи јебао моју жену, у мојој кући“, иступи Данило, смирено, као да ништа није изговорио.
„Сама ми признала. Спасила Станиславу главу, а мени породицу, ако ме разумијеш. И није само те ноћи. Јебао је и на Златибору кад сам је, као прави друг, послао на љетовање, да одмори кад смо напокон смакли стоку“.
Дурутовић одржао предавање о Његошевом спјеву Луча микрокозма
„Јебо вас комунизам и ваш сеоски примитивизам“, викнух на Данила. „Треба ли сада да се смијем. Или да изигравам психотерапеута“?
„Комунизам је Марксово копиле. И Титово. И његових комесара. Псуј колико хоћеш. Не љутим се, али у село не дирај.“
„Да, да… Село моје љепше од Париза. Зато и ово несретно насеље оправдано служи за спрдњу. Мали Париз“, рекох, напрасно лишен терета који ме читаву ноћ умало изломио до коштане сржи.
„Жао ми је због тебе и твоје жене. Жао ми је и Станца. Знао сам зашто је робијао. Драго ми је што није мој отац, што није Станац, и што нијеси ни ти убио Угљешу…“
„О мојој жени ником не причај. Станцу сам давно опростио, а сада знаш и ти. Насеље је насилно и настало! Теби у њему није ни мјесто. Цијеним те више од других, зато ти кажем. Погријешио сам кад сам ти говорио да не треба да идеш у Њемачку. Можда је боље било да сам и ја тамо пошао онда кад сам могао.“
„Жао ми је Данило, али тешку си ми ноћ приредио. Ако си муку носио, могао си рећи просто и јасно“.
„Још си млад. Нијеси се женио, па не схваташ неке ствари. Жена је била темељ дома. Муж је зидове приносио на дар. Нијесмо ми цвијеће куповали ко ви данас ‒ но зидове, жељезо и блокове, да вјетрови огњиште не угасе. Ви млади имате нове стилове живота, али мени је лакше што сам ти све рекао“.
„Данило, да се манемо патетике и политике. Разумијем твоју муку, жао ми је сваки пут кад видим, мада ти се и дивим, кад се с таквом кичмом инатиш по овом дворишту…“
„А, то не! Нијесам ја инаџија. Мене је Станац научио лекцију, зато више ником не дам да коси моју ливаду.“
„Сипај ракију, старче, и мијењај тему. Само да није љубавна и партијска, не могу о томе више слушати“, прекидох мелодраматичну исповијест, стављајући Данилу руку на раме. Скоро га загрлих.
Завјеса
„Помаже бог, југовићи“, поздрављам веселу мобу испред продавнице. „Је ли ово Паво носталгичан, па пије пиво из зелене флаше?“
„Ајде професоре! Ти се научењак, да објасниш Милуну и Паву ко су били зеленаши. Четнике и партизане већ смо похапсили, до сљедећих избора“, позва ме Станац, никад веселији.
„Кад сте већ располжени, носталгични и сагласни, а Станац није странац у својој земљи, дај Зорна и мени једно, најладније. Ја свеједно не марим за боје. Одох сјутра пут Аустралије, па да у част дугог пута окренем туру.“
„Немој само с причом да су теби сви политичари исти“, овог пута без љутње добаци ми Станац.
„Како исти!? Сваки је несрећан на свој начин, како рече један руски писац, да опросте и Милун и Паво, што волим да читам руску класику“.
„Рече ли да идеш у Аустралију или се шалиш са старим људима“, одмах ме дочека Данило, а спазих како му игра један дамар испод лијевог ока.
„Идем Данило. На Биро више нећу, у партије не могу, ујак више није шеф у Требињу, тетка затворила ресторан у Поречу. У Београду се доста студирало. Немам куд, а овдје нећу да чекам пензију. У Аустралији има доста ливада, довољно је далеко од братства и јединства, а ја хоћу постмодерну и једва чекам да почне. Ти ме разумијеш…“
„Ако, ако… Из старе у нову Југославију идеш. Само знај, да су свуда на свијету ливаде исте, па ти своју коси на вријеме. И заливај.“
„Не бригај, старче! Послаћу ти писмо кад нађем праву маркицу. Остављам ти овог Кандида да читаш, као успомену. Ово је весела књижица. Није партијска.“
Крај
*Први пут објављено у: Komšije, Vukotić Media: Beograd, 2023.
